Francuska: Rane posete Luvru

Već tada sanjari o svetu najvećih među umnima. Fascinira je nadiranje i povlačenje talasa (Virdžinija Vulf) koje netremice i dugo posmatra.

Sa deset godina zna grčki, sa dvanaest savršeno vlada latinskim. Njen dobar duh, njen otac, ostao je sam sa devojčicom kojoj majka umire na porođaju. Rane posete Luvru, duge kako i treba gledati svaku muzejsku postavku ili crkvu, učestalo odlaženje u Klini i Oranžeriju, da bi sa ocem, početkom Velikog rata izbegličkim brodom u London, pribežište mnogih zlehudnika, i među njima dva proslavljena impresionistička majstora.

Redom, svakodnevno sa ocem ista ruta: Britiš Mjuzeum i Nešenel Galeri. I da li tu počinje njena fascinacija Hadrijanom, čija je statua nekim čudom malopre izvađena iz Temze, i od tog trenutka njen život je označen magičnim štapićem, štapićem prošlosti i nastaje jedna od najfascinantnijih knjiga našeg vremena, i među retkim odabranim za Olimp.

„Hadrijanovi memoari“ delo koje je sam vrh na vrhu umetničkog Olimpa, o ljubavi jednog usamljenog poluboga i mladog Antinoja, onog za kojim je žudeo i koga voli kao svoj jedini srećni trenutak, do sopstvenog kraja, i posle utapanja pod velom misterije, devetnaestogodišnjeg Antonija u Nilu, čije ime će izgovarati krišom i samo za sebe do sopstvenog poslednjeg uzdaha i kraja potom.

Klasična grčka sklonost ka zabeleškama lepote nagosti u mermeru, budimo precizni, prevashodno je divljenje očaranog dleta koje je malo više posvećeno muškom telu.

Margeritin otac, sa saznanjem da su prve godine detetu, i ne samo njegovom, začetak i nadgradnja svih sledećih, sudbinom zapisanih godišnjih doba koje nam je usud svima odredio. Stalno joj čita, a češće i recituje Šekspira, Flobera, Sen Simona i naravno – Lava Tolstoja, uz tekstove i drugih odabranih sa Olimpa genijalnih.

Najintenzivnija mašta i živi Margerit u istoriji i umetničkim čarolijama Grčke i Rima, i obuzetost i zavisnost njima, uvek se provlači kroz prste njenih ruku kojima ispisuje i svetove koje je, doduše, misli se nerado napuštala, more Mediterana, talasi koji neizbrojivim danima, godišnjim dobima i vekovima zapljuskuju bolnu lepotu Grčke, sve je to utkano, makar jednom mišlju i rečeničnom podrškom, kada svoje redove svemirskom pozlatom posvećuje Mišimi, Mikelanđelu i Tomasu Manu.

Treba se odmah, sa velikom zahvalnošću i poštovanjem setiti pre ostalih, Ivanke Pavlović, Milice Mihajlović i Zore Čavić Ilić. Njihovi prevodioci, i to ne samo Jursenarove, mogu se nazvati kratko: savršenstvo i genijalno umeće prevođenja i nadgradnje savršenih dela, onih koja zauvek borave u riznici naših sećanja i nostalgije.

Tri Mikelanđela, uzgred, dosta taštog i sklonog neistinama, da budemo džentlmeni, kada govori o sebi kao rođenom Bogu, među samoukim umetnicima, zaboravljaju koliko je časova i svoje tipično firentinske dobrote Maste Đirlanđajo posvetio svom učeniku, prebijenog nosa, koji ga je tako olako izbrisao iz zapisa na sopstvenu mladost i nauk.

Ovaj trio bio je rod po srcu i opredeljenju i samom čudu od čoveka, imperatoru Hadrijanu. Zna se sa kolikom je strašću Mišima i gotovo pod jakim dejstvom pozorišnog spektakla uložio u ritualni sepuku, samo u Japanu moguće samoubistvo sa svojim ljubavnikom.