Vrli novi svet

Kada smo odrasli nekada je vrlo teško prisetiti se kako izgleda biti mlad. Kada dodjemo u odredjene godine naši stavovi i životni principi su već uveliko formirani. Prošli smo kroz burna vremena mladosti kada smo želeli da promijenimo svet. Sada smo odrasli i deo smo estabišmenta. Inače, reč establišment i znači društveno prihvaćeno ponašanje, od engleske reči to establish(ustanoviti). Znači, sada smo dosta toga ustanovili, izgradili, svili gnezdo i to je ok. Naši životi se odvijaju prijatno predvidivim tokom. A onda pored nas prodje tinejdzer sa kosom ofarbanom u tri drečave boje i mi zabrinuto zavrtimo glavom uz komentar da „u naše vreme ovo nije moglo biti vidjeno na ulici…“

Osećamo jaz izmedju nas i tih mladih ljudi koji nam se nekada čine neodgovorni, nezainteresovani, suviše buntovni, a opet tako detinjasti. Kako onda da ih razumemo? Zar je to tako teško ako smo i mi nekad bili mladi? Kako smo tako brzo zaboravili svoje jade i jade mladog Vertera? Da li zato što smo preokupirani svojim životnim problemima?

Svet je mesto stalne promene. Kada smo suviše ušuškani u svoje živote teško nam je da to prihvatimo. Rečenica da“u naše vreme to nije bilo tako“ je tačna i sreća da je tako. Da se naše vreme uvjek i iznova ponavlja, ne bi bilo promene i napretka. Na mladima svet ostaje. Možda bi trebalo da imamo više poverenja u njih kada im poveravamo taj svet.

Ako se prisetimo kako su stvari izgledale kada smo mi bili mladi videćemo da uznemiravajuća uskomešanost mladosti koju zdušno kritikujemo predstavlja srž za stvaranje potonje zrele ličnosti, vrelo iz kojeg nastaje nova suština. Eksperimentišući sa različitim modelima ponašanja, mišljenja, verovanja mladi ljudi grade svoje temelje za budući život. To ne ide uvek lako. Ali ni odrastanje nije lak posao. Zato i naše razumevanje burnih mladalačkih previranja može biti značajna podrška i podstrek za približavanje udaljenih generacijskih svetova. Sve je to lepo, ali kako to izvesti u praksi?

Kada smo odrasli nekada je vrlo teško prisetiti se kako izgleda biti mlad. Kada dodjemo u odredjene godine naši stavovi i životni principi su već uveliko formirani. Osećamo jaz izmedju nas i mladih ljudi koji nam se nekada čine neodgovorni, nezainteresovani, suviše buntovni, a opet tako detinjasti. Kako onda da ih razumemo?

Tinejdzeri,tako blizu, a tako daleko

Ukoliko tinedzeri iz našeg odnosa zaključe da mi možemo da podnesemo njihove promene raspoloženja i da nam to nije smak sveta,onda će se i sami osećati zaštićeno od sopstvenih destruktivnih osećanja. Naime, ako primete da njihove burne reakcije u nama izazivaju veliku zbunjenost i nervozu, mogu da zaključe da imaju moć nad nama i da počnu da se osećaju uplašeno jer mogu da upravljaju našim emocijama, što za mlade ljude predstavlja izvor velike nesigurnosti. Iako teže nezavisnosti, oni ipak, pre svega, žele da se osećaju udobno i bezbedno unutar prostora koji im pruža naša odrasla smirenost i sposobnost upravljanja emocijama

Adolescencija predstavlja veoma osetljivo formativno iskustvo. Mladi ljudi se suočavaju sa raznim izazovima: promene telesnog izgleda, procvat seksualnosti, ulazak u svet odraslih itd..Sve ove nove senzacije i iskustva izazivaju različita, nekad i kontradiktorna osećanja, od euforije do zbunjenosti, buntovnog ponašanja i stidljivosti. Postavlja se nužno pitanje kako onda postupati sa tinejdzerima i razumjeti ih?

Veoma je važno da zapamtimo da nekad što god da uradimo ili kažemo može ispasti pogrešno. Bitno je da se oko toga ne uzbudjujemo previše. Tinejdzerima se ne moze uvek ugoditi. Ako shvatimo to kao činjenicu, biće nam mnogo lakše da se nosimo sa sopstvenim greškama u kominikaciji sa mladim svetom. Nagle promene raspoloženja, nervoza, stidljvost, normalne su reakcije na tektonske potrese mladosti. Ako to sve možemo kao odrasli da prihvatimo i izdržimo ne menjajući sopstvene prirodne reakcije i postupajući sa pozicije opuštenosti, pružićemo im primer dobrog odnosa i još važnije zaštite i podrške.

Nagle promene raspoloženja, nervoza, stidljvost, normalne su reakcije na tektonske potrese mladosti. Ukoliko tinedžeri iz našeg odnosa zaključe da mi možemo da podnesemo njihove promene raspoloženja i da nam to nije smak sveta, onda će se i sami osećati zaštićeno od sopstvenih destruktivnih osećanja.

 

Da bi ispitivali bezbedno svoja osećanja adolescenti moraju da znaju da postoji čvrst zid o koji mogu da udare, a da se ne uruši. To im pomaže da se nose sa sobom i izgrađuju svoj svet. Naša prirodna opuštenost, vedar i elastičan ali postojan odnos im pomaže da rešavaju osećanja nesigurnosti i druge neprijatne emocije koje se kriju iza buntovnički ofarbane kose. Razumevanje je veoma važno i blagotvorno za ovaj period. A disciplina?

Tinejdzeri i bauk discipline

Bez obzira što je neophodno da tinejdzeri imaju svoju slobodu u nekim stvarima kao što je izbor prijatelja, garderobe, muzike itd., oni takođe moraju da se prilagodjavaju nekim kućnim pravilima i da imaju neke obaveze u kući koje bi im omogučile da se osećaju korisno, da doprinose porodičnoj atmosferi i da gunđaju i kukaju povodom toga.To je mnogo bolje nego da u kući nema nikakvih pravila i da se tinejdzeri osjećaju izgubljeno povodom toga ili, pak, da postoje tako kruta pravila da potpuno guše svaki osećaj samostalnosti. Znači, granice su bitne ali razumne i čvrste.

Često pretpostavljamo da samo razumevanje tinejdzera i njihovog sveta može da im omogući da se pravilno razviju u zrele i odgovorne ličnosti. Nažalost ili na sreću, nije tako. Da bi mladi ljudi izrasli u odgovorne ličnosti, potrebno je da znaju da postoje neke granice i pravila ponašanja. U eri u kojoj se dosta govori o razmaženoj generaciji i u kojoj je većini odraslih teško da adolescentima postave neke granice, srećemo se sa mnogo nezadovoljne omladine jer, ne savladavši dobro veštinu discipline, postaju i sami odrasli ljudi nesposobni da izadju na kraj sa zahtevima koje svet sa sobom nosi. Razmaženi tinedžeri nisu u stanju da se nose sa obavezama, jer nemaju adekvatne veštine koje se izgradjuju disciplinom i radom. Zato su često nezadovoljni, nesigurni i plaše se obaveza. Da bi adolescent postao uspešan i zadovoljan čovek mora naučiti ove veštine što je često neprijatan posao, ali neophodan. Bez muke nema nauke. Ali je zato nagrada slatka. Ova bi poslovica uvek trebalo da nosi i ovaj dodatak, čisto da se svidi i tinejdžerima.

Bez obzira što je neophodno da tinejdžeri imaju svoju slobodu u nekim stvarima kao što je izbor prijatelja, garderobe, muzike itd., oni, takođe, moraju da se prilagođavaju nekim kućnim pravilima i da imaju neke obaveze u kući koje bi im omogučile da se osećaju korisno, da doprinose porodičnoj atmosferi i da gunđaju i kukaju povodom toga. To je mnogo bolje nego da u kući nema nikakvih pravila i da se tinejdžeri osjećaju izgubljeno povodom toga ili, pak, da postoje tako kruta pravila da potpuno guše svaki osećaj samostalnosti. Znači, granice su bitne, ali razumne i čvrste.

Onda će tinejdžeri imati protiv čega da se bune i gundjaju, istovremeno se osećajući sigurnim unutar porodičnog sistema pravila i podrške. Znajući šta je ono što tinedžeri žele, možemo da naučimo kako da im to pružimo i time im olakšamo prolazak kroz ovo zanimljivo i burno razdoblje.

U eri u kojoj se dosta govori o razmaženoj generaciji i u kojoj je većini odraslih teško da adolescentima postave neke granice, srećemo se sa mnogo nezadovoljne omladine jer, ne savladavši dobro veštinu discipline, postaju i sami odrasli ljudi nesposobni da izadju na kraj sa zahtevima koje svet sa sobom nosi.

Širenje mladalačke vedrine

Da odnos sa adolescentima ne mora da bude samo hodanje po tankoj žici imeđu krutih pravila i suviše popustljive atmosfere, pokazuje i to da je provođenje vremena sa njima beskrajno zanimljivo i podsticajno. Vedrina, ideje, energija i toplina kojom često odišu mladi ljudi je nešto što i odraslima bude itekako bitno i prijatno. Mladi ljudi su takođe veliki učitelji odraslima. Posebno u tome kako biti svoj, kako biti dugačiji, kako znati ceniti prijateljstva, kako biti istinski privržen. Ako sa njima postupamo sa pozicije odrasle svemoći oni će to itekako pepoznati i neće nam pružiti svoje poverenje. Tinejdžeri itekako cene iskrenost, neposrednost i podršku, ali vrlo dobro znaju i osećaju kad to nije ono pravo. Nemoguće ih je prevariti. To je valjda zbog djetinje iskrenosti i neposrednosti koje im služe kao radari za to isto kod odraslih. A mi često na to zaboravimo.

“Neki mali talas se kotrljao okeanom i bilo mu je lepo. Uživao je u moru dok odjednom nije video kako se talasi oko njega razbijaju o stenovitu obalu. Oh, ovo je užasno, pomisli ,ovo što će mi se dogoditi. Naišao je drugi, veći talas. Video je ovog malog kako je uplašen, pa ga upita što mu je. Pa zar ti nije jasno?, viknu mali talas. Svi ćemo se razbiti o stene i pretvoriti u ništa! Zar to nije strašno? Ne, odgovori veliki talas, ti si taj koji ne razumeš. Ti nisi talas, ti si dio okeana.”

Da bismo omogućili mladim ljudima na pragu života da se osete kao deo okeana, a ne usamljeno i odbačeno, i da bismo omogućili da ne budu uplašeni raznim stenovitim obalama i hridima života, potrebno je da ih razumemo i potrudimo se da upoznamo njihov svet. A da li smo uspjeli u tome znaćemo kada zaslužimo da nas u taj svet puste.

Autorka je dipl.psiholog, psihoterapeut u edukaciji (TA Centar)