Hiperboreja i patuljci

Ljubav ka dalekim, eteričnim predelima probudilo je, davno, u meni, čitanje „Kod Hiperborejaca“ Miloša Crnjanskog. Dugo godina sam, inspirisana tim slikama, želela da posetim „zemlju leda i vatre“. Potom sam osetila nostalgičnu melanholiju leda i glečera u muzici koju su stvorili Bjork i Sigur Ros, oduševila se Kaurovim filmovima, čitala Sjona i zaronila u islandsku mitologiju i sage. Sve vreme je slika Islanda u mojoj svesti bila projekcija imaginarne Hiperboreje, neodređene, maglovite utopije.
I tada se desio poziv za boravak u najsevernijoj evropskoj prestonici. Literarnu imaginaciju potisnuo je istinski život. Već sam ulazak u avion islandske aviokompanije predstavljao je inicijaciju u jedan drugi svet. Sletanje uz zvuke klasične muzike i dobrodošlica nasmejanih ljudi bio je prvi susret sa potomcima Tora i Odina koji su me, kasnije, oduševili svojom uzdržanošću i nenametljivošću. Imala sam sreću da mesec dana boravim u rezidencijalnom programu, te da, daleko od turista i hotela, delim svakodnevnu rejkjavičku priču. Centar grada mi je, prepun šarenih kućica, izgledao poput mesta iz drevne bajke, i kretala sam se, zato, isključivo, tim bajkovitim, intimnim prostorima zanemarujući komercijalni i moderni, stambeni deo grada. Kuća u kojoj smo odseli, na sreću je bila tradicionalna, drvena, sa limenom fasadom, živopisno obojena, sa ogromnim prozorima i drvenim podom.
Iako sam, pomalo, bila uplašena pričama da je tokom zime na Islandu izuzetno hladno i prepuno tame, temperatura se, sve vreme, kretala oko nule, vetar (mitski Borej, rekli bi Stari Grci) je bio izuzetno jak, sunca gotovo da nije ni bilo, svitalo je tek posle 11 časova, ali atmosfera nikako nije bila depresivna. Tokom decembra svaka kuća je u Rejkjaviku okićena božićnim ukrasima, na ulicama se pevaju tradicionalne pesme a u prodavnicama nudi topla čokolada i medenjaci i sve deluje veoma idilično. To je i godišnje doba u kojem, ukoliko je nebo vedro, možete nad gradom, ugledati polarnu svetlost, poetičnu auroru borealis, koja je, zapravo, po staronordijskom verovanju, samo odraz ledene lepote mitske heroine Gerde.
Od 300.000 Islanđana, oko 70 posto živi u glavnom gradu. Drevnu vikinšku ratničku slavu danas zamenjuje, isključivo, obalska straža. Standard stanovnika Islanda je izuzetno visok, obrazovanje kvalitetno, životni vek među najdužim u Evropi. Zanimljivo je da se gotovo čitav grad greje iz prirodnih, termalnih izvora, a vodovodnim cevima teče prirodno topla voda. Kriminala gotovo da nema, vrata, često, ostavljaju otključana, ali je i dobiti azil ili turističku vizu praktično nemoguće.
Iako svi pričaju o, zaista, previsokim cenama na Islandu, meni je najintrigantnija njihova sklonost ka umetnosti. Ogroman broj ljudi se bavi muzikom, slikarstvom, pisanjem. Knjige se, u ovoj zemlji saga strastveno čitaju i veoma često poklanjaju, nepismenih gotovo da nema. Iako svi govore engleski jezik, veoma su ponosni na svoju naciju i posvećeno čuvaju svoj jezik koji je pretrpeo veoma malo promena u odnosu na drevni jezik norveških Vikinga. Island je zemlja u kojoj ministarka kulture peva u lokalnom horu a ministar inostranih poslova se kupa u gradskom bazenu. Ovo je zemlja talentovanih ljudi u kojoj niko ne zuri u tuđe prozore niti živote, i gde se čak ni za planetarno popularnom Bjork (na koju su svi veoma ponosni) niko ne okreće. Rejkjavički muzeji su odlično uređeni, biblioteke fantastične (postoji biblioteka u kojoj možete rentirati diskove i umetnička dela na određeni period), svuda postoji odlična video-arhiva i svake nedelje je jedan dan u muzejima besplatan. Ovo je veoma važno ako se zna da je cena jednog piva u kafiću sedam do osam evra.
(Nastavlja se)