Jedno obično nepalsko selo

Nema u privlačnom, ponašanjem svojih žitelja neuobičajeno smirenom, može se čak reći duhovno nadahnutom Nepalu modernih metropola. Nema gotovo ni odbleska savremenog ritma života, ni ljudi usmerenih isključivo na materijalna dobra i nekakvu međusobnu utakmicu. Grad ili selo, (samo se prestonica Katmandu, Patan i Baktapur mogu nazvati varošima), ovde je sasvim svejedno: živi se od rada na zemlji ili od bavljenja, uglavnom sitnijom, trgovinom. A lepote u vidu starih, arhitekturom impresivnih hramova ima – gde god da se okrenete. Ima je i u seocetu Panauti, jugoistočno od Katmandua, izvan Nepalske doline, kako se naziva kulturni, politički i privredni centar zemlje.
– Mi smo mali i možda ne naročito atraktivni za turiste, jer ne nudimo „jeftin pazar“, što gosti iz sveta obično traže, no zato imamo neprevaziđene dragocenosti: dve pagode iz starina – priča nam Amrita, student istorije, koja se tog vikenda obrela u Panautiju kod svojih roditelja i nezvana priključila našoj grupi. – Lepše hramove od naših nećete nigde videti.
– To je pagoda Bramajam, sagrađena početkom 17. veka, tik na ušću dveju svetskih reka – prekida je naš vodič Arnulf, ne baš zadovoljan što se pričljiva devojka meša u njegov posao. – Druga pagoda, Indrešvar Mahadeva (na slici), značajna je po drvorezima iz 15. i 16. veka, najstarijim i sigurno najlepšim u Nepalu. Međutim, veruje se da je ovaj hram sagrađen još u 11. i 12. veku… a eto, do danas je sačuvan u svojoj lepoti i veličanstvenosti. Ima li toga još igde u svetu?
Ima, naravno, mnogo je ostataka starih kultura na raznim krajevima globusa, ali malo gde je toliko poštovanja prema toj starini i tradiciji, malo je i vere u svoje bogove kao u Nepalu. Upravo zato, čini se, Nepalci su smireniji, širokogrudiji, čovekoljubiviji, nezagriženiji za sopstvenu religiju i svetinje nego bilo koji drugi narod. I ponosniji na lepotu prirode „podarenu od nebesa kao poklon za lepotu“, kako rado govore.
Možda su u pravu, bar donekle, jer planinske vrhove što štrče u nebo, šume, pašnjake i beskrajna pirinčana polja teško je i nepravedno upoređivati s drugim i drugačijim krajolicima. Usred sela, na povećem trgu, vidik doslovno oduzima dah: na jugu manja dolina s jedne strane opervažena visokim planinama, ispod njih brza, nekako uznemirena reka, a s druge strane pitomi pašnjaci i male oranice od kojih Panauti živi.
– I živi potpuno samostalno, oslonjen na svoje vredne žitelje, nezavisan od državne administracije – s ponosom se opet oglašava Amrita, zanemarujući tiho negodovanje Arnulfa što mu oduzima primat u obaveštavanju turista.
Nama je, naravno, svejedno ko će nam šta reći. U svakom slučaju, doživljaj je jedinstven a bezrezervna ljubav prema svom kraju, prema svom jedinstvenom Nepalu, prihvata se s istinskom dirnutošću.