Mali prekid uslovilo je njegovo postavljenje za carinika, a posle pet godina ovog posla, 1822. sa devetnaest godina sa ušteđevinom od 300 groša kreće u ozbiljniju trgovinu. Za vrlo kratko vreme svrstava se u bogatije ljude u Srbiji. Ženidbom Hristinom Urošević, stiže do knjaza Miloša, vladara Srbije, ali i najvećeg trgovca. U tridesetoj godini Mišu Anastasijevića knjaz Miloš postavlja za dunavskog kapetana sa nadzorno-arbitražnom ulogom.Trgovina solju bila je glavni posao Kapetana Miše, a zahvaljujući monopolu na izvoz soli iz kneževine Vlaške i Moldavije, a kasnije i na uvoz soli iz Austro-Ugarske, postao je jedan od najvećih trgovaca solju na Balkanu. U službi je, čak i za današnje vreme, imao impozantnu cifru od oko deset hiljada ljudi, raspolagao je sa 23 stovarišta u raznim mestima i 74 broda kojima je prevozio so. Istorija beleži da je jednog momenta posedovao 1,5 miliona dukata gotovine i bio jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu toga doba.

Sve te silne novce nije zadržao samo za sebe, većje postao veliki dobrotvor koji je novac delio, što se kaže, i kapom i šakom. Pomagao je brojne pisce prilikom štampanja knjiga, osnovao i finansirao Beogradsko čitalište, pomagao Narodno pozorište, osnovao i finansirao školu na svom imanju u Vlaškoj koju su đaci besplatno pohađali, devojkama davao miraze, ženama Donjeg Milanovca poklanjao garderobu svaki put kad bi bio u svom rodnom mestu, spasavao trgovce od propasti opraštajući im dugove i dajući pozajmice. Zapamćen je ipak ostao po Kapetan Mišinom zdanju u Beogradu, građenom na Velikoj pijaci od 1858. do 1863. kao privatna palata dunavskog kapetana Miše Anastasijevića. Jan Nevole, poreklom Čeh, bio je projektant ovog zdanja u čijoj se arhitekturi prepliću uticaji različitih stilova, kultura i epoha, mada elementi renesanse, gotike i romantizma preovlađuju. Uprkos pričama da je ova velelepna palata bila spremana za dvor Mišinoj kćerki Sari, udatoj Karađorđević, februara 1863. dunavski kapetan je u pismu tadašnjem ministru prosvete zatražio da ovo zdanje primi u ime naroda, poručujući da kuću ustupa „svom otečestvu’’ za smeštaj „učenih i prosvetnih zavoda’’. Prema volji darodavca, u najvećoj i najlepšoj palati ondašnje Srbije, bile su smeštene skoro sve značajne prosvetne i kulturne ustanove u Kneževini Srbiji – Ministarstvo prosvete, Velika škola, preteča Univerziteta, Prva beogradska gimnazija, Narodni muzej, Galerija slika i Biblioteka. Povremeno, svečana sala je korišćena za sednice Narodne skupštine (1864-1875) i Senata (1901-1903). Postoje pretpostavke da je Kapetan Mišino zdanje dozidano 1880. i 1896. godine, a zadužbina dunavskog kapetana današnji oblik dobila 1905. kada je negdašnja Velika škola prerasla u Univerzitet.U njoj su danas Rektorat Beogradskog univerziteta i delovi Filozofskog fakulteta.

Miša Anastasijevićje pred kraj života likvidirao poslove sa solju i krenuo da troši novac. Priče kazuju da je to činio, jer nije imao muške dece i nema za koga da čuva novac. Svoje je bogatstvo upotrebio u dobrotvorne i prosvetne svrhe u Srbiji, ali i Rumuniji u kojoj je 27. januara 1885. okončao ovozemaljsko bivstvovanje. U Rumuniji i počiva, u crkvici u Kležanima njegovo je mumificirano telo, a uspomenu na ovog velikog srpkog dobrotvora i zadužbinara poteklog iz malenog Poreča (Donjeg Milanovca), danas gotovo zaboravljenih kategorija, čuva i Kapetan Mišino zdanje u Beogradu.