Lepa varoš

Šinobus za Segedin polazi ujutro. „Oko vremena!“ Zvučnici na železničkoj stanici nam ulivaju nadu; i tako čekamo da čudno sredstvo, koje je nešto između dečijeg vozića na struju i autobusa, i kome je narod nadenuo ime „drndobus“, primi nestrpljive putnike.
Put je spora vožnja pejzažom koji već liči na mađarsku „pusztu“. Oko nas je svet ogoljenih stabala usred ravnice, napuštenih skladišta i drvara. Ispred retkih kuća, protežu se degradirane blatne avlije; živina skače po panjevima, psi vezani za natrule bandere uznemireni su prolaskom šinobusa. Posvuda je blato. Seoski sokaci, koji seku ravnicu do horizonta, žitki su i puni baruština u kojima se ogleda nebo. U jednom od takvih sokaka, koji vodi ko zna gde, ženica vuče bicikl; na glavi ima maramu povezanu ispod brade, poput naših žena iz Kalabrije, a na nogama zelene lovačke čizme.
Tamo gde se suši, blato ne postaje zemlja, nego pesak. Od pruge do seoskih kuća, pesak pokriva sve što je suvo, i ističe se među zelenom travom i drvećem, šljunkom i papirima razbacanim u blizini granice. A na samoj granici, u Horgošu, srebrno groblje razbija monotoniju pejzaža. Sivi grobovi stoje naspram neba: na krstovima venci svežeg cveća, okačeni kao ordenje na oficirskim uniformama, čine ovo parče ravnice lepšim, življim i privlačnijim od drugih. Prvi put gledajući groblje ne pomislih na smrt.
Kasnije, kad smo obavili dugotrajne formalnosti na granici i izvrnuli rance pred strogim carinicima u zelenom, stiže Segedin. Šetnja do centra grada ne razlikuje se od šetnji po poznatim bačkim ulicama: isti miris vlage, ista tišina koju remeti samo zavijanje kerova, iste visoke kapije koje sakrivaju bašte i živinu. Nakon toliko sivila, centar Segedina je zaranjanje u boje: svetložuta, zelena i naročito antička roze na trgu „Klauzál Tér“ – kraljevstvu poslastičarnica, marcipana i „doboš“ torte, „koju je izumio izvesni Jožef Doboš pred kraj XIX veka“, uverava nas mršavi lokalni student. U kafeteriji „A Cappella“ – ime koje ne bismo očekivali u Mađarskoj – pored „sachertorte“ nalazi se najbalkanskiji od svih kolača, baklava, možda da bi nas podsetio da su, za vreme Sulejmana Veličanstvenog, Turci osvojili i Segedin.
Kad bih pristao na konvencionalne opise, rekao bih da ovaj grad podseća na definicije koje se uče na univerzitetima, na odsecima za istoriju i književnost: „Mitteleuropa“, Austrougarsko carstvo, Musilova „Kakanija“… No, bolje govoriti o mršavim ljudima visokog čela, koji uveče bacaju svoju senku na roze fasade. Evo šta je pravo obeležje Segedina: nejasne telesne crte koje njišu kosu po pešačkoj zoni.
Mnogi tvrde da je Tisa, reka koja je poplavom u XIX veku uništila skoro celi Segedin, pravi simbol grada. Međutim, stekao sam (lažni?) utisak da ta tiha reka teče u indiferentnosti. Za današnji Segedin ona je kao strano telo: niko sa mosta ne gleda njene sive vode, niko izdaleka ne upire prst na nju. Dakle, pre nego grad na Tisi, Segedin je mesto svetlih boja i elegantnih kafeterija, legendarnih kobasica i drvenih klupa. „Mesto na granici poznato po revolucijama, ratovima i poplavama“, koje je ipak sačuvalo čar i ponos da bi postalo ono što je danas: što se kaže, lepa varoš.