Na kavu, kao kod nas

Pre nego što sam počela da pišem ovaj tekst rekla sam sebi: „Nećeš ništa loše napisati o, kakvoj – takvoj, ipak tvojoj, zemlji Srbijici“. Ali, ne ide. Na samom početku naše male avanture – odlaska u Zagreb na kafu – sprska poslovičnost i preciznost zamalo nas je koštala odlaganja puta za jedan dan, a mene uz to i naočara na koje sam se tek navikla! Došli smo petnaest minuta pre polaska voza na stanicu, otišli do šaltera za informacije, pitali kad kreće voz za Zagreb, oni nam rekli: „Voz za Zagreb kasni osamdeset minuta, sigurno neće krenuti pre pola dvanaest“. Delovali su kao da znaju šta pričaju, pa smo spokojno otišli u stanični restoran, naručili kafu i pivo. Tek smo se uneli u pretpostavke budućih događanja, kad sam u daljini čula glas sa razglasa… Voz za Zagreb kreće odmah! Istrčala sam, našla konduktera koji ljutito kaže: „Pa šta čekate, voz je u stanici već deset minuta“. Otrčim po Boška, pokupimo brzo stvari, plaćamo, dok konobar tvrdi da je ovo prvi put da voz kreće na vreme. Pozdrav i šprint do perona br. 2. Samo što smo ušli, počinje kloparanje koje na mene deluje bolje od bilo koje mantre. Primećujem da mi nema naočara, kažem sebi mirnodušno: „Kad si ih zaboravila ni ne trebaju ti“, nađemo slobodan kupe (nije ih mnogo bilo) i bacimo se na spavanje.
U pola sedam iskrcavanje. Svežina vazduha i belina mermera glavnog kolodvora trenutačno su me razbudili. Nigde pikavaca, nigde papirića, niko ne pljuje, odmah sam se iznervirala. Što oni da i što mi ne? Nije to neka mudrost i ne trebaju nam donacije za to, samo da svako radi svoj posao – ljudi da ne bacaju, a čistoća redovno da pere. No, nema veze, naučićemo i mi to kad nam neko kaže da tako treba.
Trg na kome se nalazi Glavni kolodvor sličan je našem trgu na kom se nalazi stanica. Odmah pored zgrade stoji stara lokomotiva, verovatno i oni imaju neki Plavi voz kojim se drug Tito vozio, a možda smo i pošteno podelili zaostavštinu. Tako da svako ima svoju uspomenu na Tita. S preke strane voza je hotel, kao kod nas, pored voza je pošta, kao kod nas, ulica je široka, kao kod nas, i tramvajska stanica je na istom mestu, tako da sam od početka imala osećaj da sam na svome ili bar negde gde je kao kod nas. Prijatan osećaj.
Uglavnom, Zagreb je lep grad. Mi smo najviše vremena provodili šetajući se po starom delu Zagreba. Ilicom od Trga bana Jelačića, preko pijace, stepenicama do Gornjeg grada gde se nalazi Muzej suvremene umetnosti, Klovićevi dvori, katedrala, uspinjačom nazad do Cvetnog trga. Taj deo grada je miran, vazduh nema miris auspuha, sve ulice su jednosmerne, nema gužve u saobraćaju, jedino javno prevozno sredstvo je tramvaj, nema sivila, fasade su očuvane i skoro okrečene. Ima mnogo zelenila i klupa za pauziranje. Obišli smo i Hrvatsko narodno kazalište i Studentski centar gde je nekad bilo pozorište ITD. Ta zgrada se više ne koristi, ali oko nje su izgrađene nove u kojima se nalaze galerija, bioskop i malo pozoriše…
Kad si nov u gradu, šetaš se stalno istim putanjama. Tako smo i mi radili. Već sledećeg dana počeli smo da prepoznajemo ljude, a i oni nas. Sreli smo, bar se nama tako činilo, ceo Zagreb. Zvonka Makovića, profesora i istoričara umetnosti, koji nas je pozvao na otvaranje izložbe Avangardne tendencije u Hrvatskoj u XX stoljeću, Slobodana Šnajdera koji se požalio na neprimećenost, novu vrstu represije – problem koji i u Srbiji muči umetnike. Posle izlaska iz slastičarne srećemo našeg ambasadora Radivoja Cvetićanina, zatim Toma Gotovca, kolekcionara Marinka Sudca, mlade anarhiste i alterglobaliste – organizatore Faki festivala, ljude iz Močvare – glavnog alternativnog okupljališta u Zagrebu, Marija Kovača, organizatora Močvare koji je otišao da živi u prirodi pored Zagreba. Hoće da ga bude ptice, a ne buka tramvaja. Jedna mlada, simpatična darkerka nam je bila vodič na šverc turi po zagrebačkim tramvajima. Objasnila nam je da su se ljudi u Zagrebu izborili za svoje pravo na švercovanje, tako da kontrolori nemaju pravo da te maltretiraju, dovoljno je da im kažeš da izlaziš na sledećoj stanici ili da se praviš da si stranac – prema njima su posebno ljubazni. Ne znam da li je to istina, ali mi smo joj poverovali. Kontrolore, na svu sreću nismo sreli. Devojka nam se žalila kako država ne vodi računa o mladima. Njena priča, kao i razgovor sa Slobodanom Šnajderom, potvrdili su naše pretpostavke da se kao društva suočavamo sa sličnim problemima, kod njih je samo lepši celofan. Dok smo bili u Zagrebu ovde su uhapsili Andriju Draškovića, tamo su uhitili Vladimira Zagorca, tamo pišu peticije protiv devastacije Cvjetnog trga, ovde se bore protiv uništavanja Petog parkića. Mogla bi nam imena država biti copy/paste!
Još jednom naš turistički krug po Donjem gradu, besplatna vožnja tramvajem, opraštanje sa našim dragim domaćinima – Vesnom, Joškom i Dorom i vlak u dvanaest kreće doma. Kao kočije iz bajke. Pre ulaska u voz, ušli smo u jednu prodavnicu, da potrošimo preostale pare i dok smo gledali šta možemo da ukalupimo u šest kuna, prodavac nas pita odakle smo. Kad smo rekli da smo iz Beograda, on se nasmeje široko. Prijateljski nam kaže da je on Albanac iz Prištine i da je odmah prepoznao da smo „naši“ i da uzmemo šta hoćemo – on časti. To je bio lep trenutak u kom sam po ko zna koji put shvatila da bismo, kad bi političari bili ljudi, mnogo lepše živeli. Pozdravili smo se sa prijateljem, mahnuli Zagrebu i ušli u voz.
Brzo smo zaspali. Probudilo nas je sunce, kao i u odlasku. Pogledam kroz prozor, gomila plastičnih boca s obe strane, stigli smo. Otišli smo u kafanu, isti kelner je radio, čim nas je ugledao, izvadio je moje naočare iz fioke! Eto, Srbija je Srbija.