Najlepši dosadni vikend

– Kako vam se dopada Beč – pitala me je Mari Luis Bernadi, Amerikanka, PR Međunarodne agencije za nuklearnu energiju.
Bilo je to u vreme kada smo se iz petnih žila trudili da sprečimo izgradnju čitavog niza nuklearnih elektrana u šta su tadašnje vlasti htele da nas uvale.
Vreme je bilo hladno, odvratno, Saša Negotinac i ja vodimo seriju razgovora u pomenutoj agenciji, čekamo da se nekako razvuče vikend pa da nastavimo. Ne časeći ni časa odgovorio sam:
– Beč je prelep, ali vikendom najdosadniji grad na svetu!
Kao da je pretpostavljala odgovor, ni ona ne časeći časa reče: „Ja vodim dete u jedan muzej gde deca slikaju. Hajde da vas pokupim kolima, pa idemo tamo!“
Kako da vam kažem… Sve smo se lepo dogovorili. Saša je rešio da ostane u hotelu, ja ćoškario ne znam ni sam koliko; zvao Mari Luiz telefonom, niko se nije odazivao; izgubio živce; vratio se u hotel; izašli ponovo na promičući sneg; na istom ćošku žena koja prodaje vursteve pitala me da li mi imamo sastanak s jednom damom; ja iznenađeno otegoh: „Daa“; žena kaže ona bila pa otišla; Saša i ja krenuli u podzemlje (samo u U ban stanicama radili su vikendom kafići); pili kafu; palili cigaretu za cigaretom; gledali se bezvoljno…
Tako počinje najdosadniji vikend u najdosadnijem gradu na svetu. Valjda zato, ko će ga znati, kad pogledi lutaju svuda unaokolo ne bi li se nešto negde dogodilo, ugledah izlog turističke agencije.
Dobri ljudi mi lepo objasnili gde je Palas Lihtenštajn muzej, kako da stignemo do tamo. Još mi i mapu dali.
– Ajmo Sale – rekoh, i ne sačekavši odgovor počeh da pakujem stvari.
Malo je gunđao, u stilu: „Ti si lud, šta ti pada na pamet, ko zna koliko muzeja, a tek dece ima…“, ali je pred činjenicom da nema nikakva pametnija posla – krenuo.
Palas Lihtenštajn muzej je prelepa barokna zgrada, ogromna, okružena vrtom koji mora biti da je pravi melem za oči u neko pristojno (mislim zeleno i rascvetalo) vreme.
Ni unutrašnjost nije manje impresivna: ogromne mermerne stepenice koje se na prvom odmorištu račvaju na dva krila. Portir nam rekao da idemo levo. I stvarno, unutra stotinak klinaca stoji iza štafelaja, nešto mackaju, u svakom slučaju – ludo se zabavljaju.
Gledamo mi tu scenu, razmišljam kako sada da krenem kroz taj razmazani i veseli špalir, tamo negde pronađem Mari Luis, kada nam se približi jedna žena i na čistom srpskom (pardon, hrvatskom, ali to tada nije bilo bitno) upita: „Je l’ vi tražite gospođu Bernadi?“
Kako da vam kažem… Posle smo otišli na italijanski ručak, pili prvo kurvoazije, posle kjanti…
Bio je to moj najlepši vikend u Beču.