Opasni momci iz srednjeg veka

O Švajcarskoj gardi (utemeljio je papa Julije Drugi 1506. godine), koja već pet vekova čuva papu, u javnosti se relativno malo zna. Njenim je pripadnicima strogo zabranjeno komuniciranje sa spoljnim svetom.
To je najstarija živa vojska na svetu. Nose oružje iz starih vremena i spremni su i u vatru i u vodu da bi sačuvali ovozemaljskog prvog pastira Božjeg. Poslednja borba papinih „švajcaraca“ zabeležena je 1527, kada je njih 147 poginulo braneći papu Klementa VII od vojske Karla V, koja je pljačkala Rim.
Vatikanski čuvari obučeni su u živopisne plavo-crveno-žute odore,a legenda kaže da ih je lično kreirao slikar i vajar Mikelanđelo. Papini čuvari su inače glavna atrakcija za turiste na Trgu sv. Petra u Rimu. Vekovima su poznati po gvozdenoj disciplini,koja je međutim počela da popušta. Mnogima među njima teško pada monotonija vatikanske svakodnevice i stroga pravila ponašanja. U poslednje vreme, što je doskora bilo nezamislivo – papini gardisti sve češće zalaze u rimske diskoteke,a rado su viđeni gosti i na fensi žurkama.
Mada je poslednjih godina među mladim Švajcarcima opalo interesovanje da postanu čuvari Vatikana i pape, regrutne komisije još uvek imaju posla. Plata gardiste je relativno mala – oko 900 evra mesečno.Uslovi koje traži Ured za regrutaciju su sledeći: momci pre svega moraju da budu katolici i da poseduju helvetski (švajcarski) pasoš. Prethodno moraju da odsluže redovni vojni rok. Ne mogu biti niži od 1,74 metra, nije im dopušteno puštanje brkova i ne smeju biti homoseksualci.
Vojni rok u papinoj gardi traje najmanje dve godine. Sveta stolica daje svojim čuvarima smeštaj u posebnim spavaonicama, dok oženjeni oficiri dobijaju stanove u Rimu. Svake godine 1. februara, 1. juna i 1. novembra obavlja se regrutacija deset novih gardista koji tom prilikom polažu zakletvu. Zapovednik garde i njegov zamenik svakog novog regruta podučavaju totalnom identifikovanju sa papom. Regrutima se daju mnoga ovozemaljska uputstva, na primer kako da se ponašaju prema turistima, posebno prema devojkama.
Međutim, mladi papini gardisti više nisu imuni na čari rimskog noćnog života. Među njima postoji neka vrsta interne klasifikacije koja ih deli na takozvane „kilere“ i „santose“. Prvi su oni koji teško podnose monotoniju Vatikana, duge straže i nepomično stajanje u vreme liturgija. Čim nemaju obaveza, beže u grad, u provod, i već su postali poznati po tučama i terevenkama. Većina su ipak poslušni „santosi“ (sveci), koji slobodno vreme provode u molitvi.
Ovim momcima treba najmanje godinu dana da se priviknu na vatikanska pravila ponašanja. Meseci treba da prođu da u mnoštvu visokih prelata popamte ko je sve eminencija, a ko ekselencija. Svojom najvećom brukom papini gardisti smatraju dan kada jedini put nisu uspeli da zaštite papu od atentatora Ali Akdže, 13.maja. 1981, kada je papa Vojtila ranjen.