Parkinsonova bolest i parkinsonizam

Za razliku od sekundarnog parkinsonizma, Parkinsonova bolest je primarno, neurodegenerativno oboljenje kod kog dolazi do smrti nervnih ćelija u mozgu. Uzrok nije poznat, ali se pretpostavlja da je umiranje neurona rezultat nakupljanja slobodnih radikala i oksidativnog stresa. Bez obzira da li je uzrok poznat ili ne, tj. da li se radi o primarnom ili sekundarnom obliku oboljenja, kod parkinsonizma postoji propadanje jedne grupe neurona u mozgu koja luči dopamin i koja je odgovorna za kontrolu izvođenja pokreta.

Parkinsonova bolest se, uglavnom, javlja kod starijih osoba, najčešće u šestoj i sedmoj deceniji života i razvija se sporo. Predstavlja podmuklo oboljenje, jer se ispolji tek nakon propadanja 80% dopaminergičkih neurona. Glavni simptomi kojima se manifestuje parkinsonizam su: tremor (drhtanje), rigiditet (ukočenost mišića ruku, nogu i vrata), bradikinezija (usporenost i siromaštvo pokreta), nestabilnost i zanošenje pri hodu. Tremor se sa uzbuđenjem pojačava, a prestaje u spavanju i pri voljnim pokretima. Rigiditet se manifestuje otporom pri pasivnim pokretima ekstremiteta. Ovi simptomi čine tzv. ekstrapiramidni sindrom. Pored ovih simptoma oboljenje karakteriše i specifičan hod – „hod sitnim koracima“, lice masno i seboroično, ukočeno kao maska, poguren stav tela, sitan i drhtav rukopis, monoton, tih i sliven govor, retko treptanje i otežan pogled na gore. Kod značajnog broja obolelih od Parkinsonove bolesti se vremenom razvija i depresija, a kod trećine postoji intelektualno propadanje.

Ne postoje specifični laboratorijski, neurološki i radiološki testovi ili procedure za dijagnostikovanje Parkinsonove bolesti. U lečenju se primenjuju lekovi koji povećavaju količinu dopamina u mozgu koji nedostaje kod obolelih. Moguće je i hirurško lečenje: duboka moždana stimulacija i implantacija matičnih ćelija. Nervne ćelije se ne dele i ne stvaraju nove pa je gotovo nemoguće da dodje do obnavljanja oštećenja koje postoji kod neuroloških oboljenja. Trenutno je u svetu u fazi istraživanja mogućnost transplantacije matičnih ćelija u zonu propadanja neurona. Matične ćelije iz pupčane vrpce uzete nakon rođenja i pohranjene u banku matičnih ćelija ili matične ćelije kostne srži su značajan izvor koji bi se mogao koristiti u slučaju razvoja bolesti za lečenje. Cilj ove tzv „ćelijske terapije“ je da se stare degenerisani neuroni zamene novim vitalnim ćelijama koje će proizvoditi dovoljno dopamina.