Sa francuske strane sam zakoračio na špansku. Boje su iste, nebo podjednako duboko. Oblak iznad podneva. I orao pre koji sat, iznad vrhova Sabarte. Prati me, međutim, uporno zvuk prvobitnog gramofona, koji je nešto malo pre Edisona izumeo čovek rođen u pirinejskom mestu Fabrezano, pesnik i naučnik Šarl Kros. Kao da osećam iglu koja grebe vinil, iako je to bilo još godine 1877. a nesrećnog Francuza, zapravo njegovu ideju, je pretekao praktični Edison koji na valjku svira pesmu „Mary had a little lamb“.Možda mi zato i izmiču iz vida Hanibalovi slonovi, otežali od uspona ali i bez slutnje šta ih čeka u Alpima. Idu Rimskim putem od Kadiza preko ovih brda. Pre naše ere, doduše.. Mene, izvesno, u trećem milenijumu, očekuje drevna Pampeluna, koju je podigao još rimski vojskovođa Pompej. Idem u Pamplonu, u Navaru, odnosno u zemlju Baska. Videću spomenik Hemingveju koji je ovekovečio borbe sa bikovima. I trčanje pred njima. Jer to nije bežanje, iako na to liči. A pošto je tek maj mesec, neću uživo doživeti taj grandiozni urnebes na ulicama ovog grada. Da li sam razočaran zbog toga? Nisam – očajan sam! Bilo kako bilo, narednih ću dana ipak udisati vazduh nasukane Atlantide.
U daljini vidim Pico d’Aneto, najviši vrh Pirineja. Sneg. Led. Od samog pogleda laka jeza. A pošao sam iz proleća u Muženu. Sa Azurne obale. Tragajući za Pikasovim opsesivnim temama i destinacijama. Bikovi, koje neću videti u Pamploni , njega prate kroz život. Glave. Rogovi. Metamorfoze. Ekstaze. Idem među Baskijce koji su posle naslikane apokalipse Gernnike, 1937. Pabla proglasili za najvećeg „Baska“. I sa Madriđanima, sa muzejem Reina Sofia, decenijama „ratuju“ ne bi li ovaj neverovatni mural smestili u Gugengajmov muzej u Bilbau. Pablo je naravno rođen u Malagi a vek, veličanstven i turbolentan proveo u Francuskoj. Baskijci su ga verovatno zbog zahvalnosti „svojatali“, a Francuzima se i dan-danas omakne da napišu: francuski slikar rođen u Španiji! Međutim, ništa to ne smeta geniju čija su jedina nacionalnost i religija – umetnost i ljudskost. Ništa ne može da smeta čoveku koji je na krštenju dobio ova silna imena: Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Crispín Crispiniano de la Santísima Trinidad Ruiz. Pikaso! Mnogo imena a još više dela i žena!
Drugovao je sa Ernestom Hemingvejem. Sretali su se u Parizu. Bili su i na koridama u Španiji i Francuskoj. Dugovečni Pikaso je još 1906. naslikao Gertrudu Stajn, ikonu „izgubljene generacije“ kojoj je i Hemingvej pripadao. Veliki Španac koga mnogi prisvajaju. I Amerikanac kome je Španije sudbina. Mene put vodi preko Lerida i Saragose. Prerano za San Fermin festival ali uvek na vreme za susret sa ledi Bret, Džejkom Barnsom i Robertom Konom kojima se „sunce ponovo rađa“…