Program 12 koraka-ili kako duhovnost i povezanost leče bolesti zavisnosti

Uvod i istorijat nastanka Programa

Program 12 koraka je osmišljen u Akronu, država Ohajo, 11 avgusta 1938 godine (mada postoje podaci da je to bio 10 jun 1935 godine, kada je dr Bob popio svoje poslednje piće) od strane Bila Vilsona i doktora Boba Smita. Bil Vilson, poznat kako Bil W. je zahvaljujući svojem angažovanju na Programu, bio proglašen od strane Time Magazina „kao jedan od najznačajnijih ljudi 20-g veka“. Vilson je opisao svoje iskustvo očaja, beznađa i depresije, nakon mnogo godina muke sa alkoholom, kada je ležeći u krevetu dozivao Boga i tada je u potpunom očaju doživeo prosvetlenje i novu nadu da pomoć postoji. Tada je shvatio da moraju postojati neki duhovni, spiritualni principi koji pomažu u borbi protiv alkoholizma.Te je principe uneo u Program, zajedno sa dr Bobom Smitom, hirurgom. Nije pio do kraja svog života 1971 godine, punih 37 godina.

Udruženje Anonimnih narkomana (NA) je osnovano, po ugledu na Anonimne alkoholičare, početkom 1950-tih godina. Prepoznavši mogućnost izlečenja po istim principima i prilagodivsi Program prema specifičnostima narkomanije u Sjedinjenim Američkim Državama, u Kaliforniji, formirana je prva grupa Anonimnih narkomana. Koosnivač je bio Džimi Kinon. Sastanci su se održavali u Los Anđelesu, a NA program je zvanično ustanovljen 1953 godine, kao mali pokret koji je danas jedan od najvećih, najbrojnijih i najstarijih pokreta ove vrste. Ono što je počelo kao mala neprofitna organizacija, 1978 godine je imao manje od 200 registrovanih grupa u tri zemlje, 2002 godine 108 zemalja je imalo 20.000 grupa, a 2012 godine je održano preko 62.700 sastanaka u 142 zemlje. Sve ovo govori o značaju koji imaju udruženja ovog tipa, kada je bolest zavisnosti u pitanju.Zašto su ovekve grupe samopomoći važne i kako one utiču na oslabađanje od zavisnosti?

Narkomanija “uniformiše” zavisnike, odnosno, posle određenog vremena, dolazi do stabilnih poremećaja (adiktivna defomacija licnosti) i svi zavisnici koji uzimaju neki narkotik po ponašanju i funkcionisanju podsećaju jedni na druge.

Suština Programa 12 koraka i efekti na ličnost

Višegodišnje uzimanje droga rezultira propadanjem ličnosti u biološkom, psihološkom, socijalnom i duhovnom smislu. Narkomanija “uniformiše” zavisnike, odnosno, posle određenog vremena, dolazi do stabilnih poremećaja (adiktivna defomacija licnosti) i svi zavisnici koji uzimaju neki narkotik po ponašanju i funkcionisanju podsećaju jedni na druge. Pošto se često samo uzimanje droga javlja kao odgovor na psihološke i psihijatrijske smetnje osobe koje mogu biti vrlo ozbiljne, a dalje uzimanje droga samo pogoršava ili maskira kliničku sliku primarnog obolenja ili stanja, potrebna je ozbiljna, mukotrpna i često višegodišnja reintegracija ličnosti.

Uzimanje droga dovodi do redukcije tenzije i anksioznosti, usled čega osoba postaje zavisna i smatra da “ne može da živi bez supstance”. Upravo je Program 12 koraka zasnovan na podizanju svesti o ličnoj odgovornosti osobe za svoje drogiranje i svoj život.

Kroz Program osoba se upoznaje sa bolešću zavisnosti, priznaje da ima problem. Kako je apstinencija od droga nešto što ostavlja egzistencijalnu prazninu u životu osobe, uvode se duhovni elementi, koji nisu striktno religijske prirode, tako da osoba može da istraži i izabere duhovne principe koji joj najviše odgovaraju, a koji se na mikronivou ostvaruju kroz grupni rad i povezivanje sa grupom. Zatim se osoba u sigurnoj sredini upoznaje sa sobom, svojim manama i vrlinama za koje preuzima odgovornost, kao što preuzima odgovornost za svoj odnos prema drugim ljudima, posebno onima koje je povredila kroz fazu aktivnog drogiranja. Na taj način se izgrađuju empatija, altruizam, odgovornost, realan uvid u sebe, odnosno sve one osobine koje obično poremećajima ličnosti i drugim težim poremećajima nedostaju. Prorada koraka je višegodišnje iskustvo jer je potrebno dosta vremena da osoba izgradi nove strukture u ličnosti. Na grupama samopomoći ne postoji hijerarhija, nema vođa. Svi prisutni su jednaki, bez obzira na dužinu apstinencije, zavisnički staž i druge razlike. Nema osude i kritike. Dele se isključivo lična iskustva oporavka. Na grupama se “ništa ne mora”. Sve navedeno je veoma značajno jer zavisnici često imaju osećaj niže vrednosti, izraženu potrebu da budu prihvaćeni, probleme sa “autoritetima”. Upravo na grupama se oni osećaju kao svoji i na svojem, okruženi ljudima sa kojima ih veže isti problem.

Program je vremenom adaptiran da odgovori na potrebe raznih oblika zavisnosti: od narkotika, alkohola, seksa, prejedanja, kocke, rada… Širom sveta više miliona članova sada koristi ovaj Program u procesu oporavka.

Osnivač Programa Bil Vilson je bio pod velikim uticajem Junga, jednog od najpoznatijih teoretičara ličnosti u psihologiji, koji mu je, u privatnoj korespodenciji, napisao da je jedini lek za alkoholizam spiritualna sila koja je jača od samog alkohola (spiritusa). Jungova ideja se može sažeto prikazati kao Spiritum contra spiritus ( duhom protiv pića).

Ovaj citat se može naći i kod Marka Aurelija (121-180 n.e) i glasi: Espiritum vinci espiritus. Viša sila pobeđuje alkohol. Izgleda da je poruka da duhovnost u čoveku pobeđuje njegov porok veoma stara. Zavisnici u oporavku su je prepoznali.

Često se suočavamo sa skepsom kada je uspešnost lečenja bolesti zavisnosti u pitanju. Zavisnici su osobe koje su najčešće u problemu dugi niz godina, neuspešno pokušavaju da se izleče raznim metodama, njihove porodice pate i propadaju zajedno sa njima, u očajničkim pokušajima da im pomognu. Važno je shvatiti da kratkoročna rešenja, kao što je na primer, ugradnja blokatora supstance u organizam osobe ili izlečenje zavisnosti kroz pet hipnotičkih seansi, ne daju trajna rešenja. Kao ni otklanjanje crne magije…

Zavisnost je ozbiljan problem koji zahteva dosta rada i truda osobe da bi se njena ličnost iscelila i počela da raste u psihološkom i duhovnom smislu. Najčešće je borba za oporavak, ustvari, borba za svoj život. Zato je važno da osoba sazna zbog čega vredi taj život živeti. A kroz rad na sebi uz pomoć drugih, posebno onih koji su prošli kroz ovaj proces oporavka, osoba nalazi odgovore na ova suštinski značajna pitanja, jer samo ona i može ove odgovore da da..Zato je važno istaći da svaka osoba tu šansu zaslužuje, ako je želi, naravno…

Osnivač Programa Bil Vilson je bio pod velikim uticajem Junga, jednog od najpoznatijih teoretičara ličnosti u psihologiji, koji mu je, u privatnoj korespodenciji, napisao da je jedini lek za alkoholizam spiritualna sila koja je jača od samog alkohola (spiritusa). Jungova ideja se može sažeto prikazati kao Spiritum contra spiritus ( duhom protiv pića).

Uspešnost Programa i primena u svetu i našem regionu



Rezultati istraživanja koje je Kejt Hamprijs, profesor na Stendford Univerzitetu, predstavio, pokazuju da : grupe 12 koraka značajno smanjuju zloupotrebu supstanci, kao i troškove zdravstvene nege.

Kao što smo rekli, za oslobođenje od zavisnosti je potrebno promeniti način življenja i sržna uverenja osobe. Uz pomoć grupe u kojoj nema osude i koja nudi bezrezervnu podršku, osoba može da se otvori bez straha i sumnje da će biti povređena i ima šansu da ispita i proradi svoje supstancom anestezirane emocije, jer je od njih i bežala u zavisnost…

Rezultati istraživanja koje je Kejt Hamprijs, profesor na Stendford Univerzitetu, predstavio, pokazuju da : grupe 12 koraka značajno smanjuju zloupotrebu supstanci, kao i troškove zdravstvene nege.

Korisnici ovih grupa imaju povećano samopouzdanje, imaju veću posvećenost apstinenciji, bolje se nose sa životnim problemima, imaju veću socijalnu podršku, više altruističko i duhovno ponašanje. Takođe, klijenti koji učestvuju u ovim grupama za prijatelje češće biraju apstinente od aktivnih zavisnika.

Erik Bern, tvorac transakcione analize, u svojo knjizi “Vodič za laike u psihijatriju i psihoanalizu”, 1957 godine, napisao je : “Najveću šansu zavisnicima daje grupna psihoterapija u kombinaciji sa individualnom psihoterapijom i grupama samopomoći kao Anonimni Alkoholičari”. U isto vreme terapijski principi prisutni u Programu 12 koraka se podudaraju sa osnovama psihoanalize. To je i logično jer je program stvoren od zavisnika za zavisnike iz nesvesnog shvatanja latentnih nagona Ida, nastojanjima Ega da se zaštiti i strogog Superega prisutnog u mnogim koracima preispitivanja i samoanalize, što zapravo znači da zavisnici u oporavku, intuitivno osećaju kako da pružaju i prihvataju pomoć jedni od drugih. Sličnog je shvatanja i popularni dr Irvin Jalom, psihoterapeut koji smatra da ovakve grupe doprinose jačanju otpornosti na recidiv.

Što se tiče našeg regiona, još uvjek je primena Programa i grupa samopomoći zavisnicima u povoju. I dalje se najčeće primenjuju čisto medicinski modeli lečenja koji se baziraju na medikamentima, supstitucionoj terapiji (zamena heroina medicinskim metadonom), ugradnji blokatora itd. Svaka od ovih metoda ima svoje mesto u borbi protiv zavisnosti, ali za trajne rezultate je potrebno obezbediti čvrstu mrežu grupa samopomoći koja omogućava postojanje kulture življenja zavisnika u oporavku. U Londonu imate aplikaciju na mobilnom telefonu koja vam pokazuje gdje se, u tom trenutku, u gradu održava najbliži sastanak grupe na koju možete da odete i kažete: ”Zdravo, ja sam Mr.X i ja sam zavisnik.. ” I da se oslobodite dela svog tereta.

S obzirom na desetine hiljada registrovanih zavisnika u gotovo svakoj od zemalja našeg regiona (a ta brojka je nezvanično i veća), ovakav trud i ulaganje zaista vredi.

Program 12 koraka se uspešno primenjuje na Institutu za zavisnosti i traume u Sloveniji, gde se kombinuje sa psihoterapijskim pravcem transakcionom analizom. Takođe se Program primenjuje u Javnoj ustanovi za smeštaj, rehabilitaciju i resocijalizaciju korisnika psihoaktivnih supstanci u Podgorici, gde se takođe kombinuje sa ovim psihoterapijskim pravcem. Ustanova je rezidencijalnog tipa i tretman se zasniva na promeni načina života osobe koja ima problem bolesti zavisnosti. U rad sa zavisnicima se uključuje i porodica, koja se upoznaje sa osnovama bolesti zavisnosti da bi promena životnih obrazaca zavisnika bila efikasna i na nivou porodičnog sistema koji takođe mora promeniti predhodne načine funkcionisanja.

U gotovo svim glavnim gradovima zemalja regiona postoje grupe samopomoći koje se zasnivaju na ovom Programu: Beogradu, Sarajevu, Podgorici, Zagrebu, a čiji broj članova raste,iako je ova praksa relativno mlada.

Na kraju, sumirajući rezultate iz sveta i regiona, može se doći da zaključka da , pošto je bolest zavisnosti zapravo pokazatelj dubinskih patoloških procesa u ličnosti, potrebno je vreme i dugotrajno lečenje da bi se pokazali značajni i vidljivi rezultati. U tom smislu važno je konvencionalni čisto medicinski model zameniti socijalno-psihiatrijskim integralnim pristupom koji kombinuje farmakoterapiju, psihoterapiju, porodičnu terapiju, Program 12 koraka, da bi se delovalo eko-sistemski, odnosno da bi se delovalo na celi sistem koji okružuje osobu i čiji je i ona sama deo. U tu svrhu je važno stvarati kulturu ne-zavisničkog načina življenja. Ne otpisujmo zavisnike jer: “ko zaista želi da promeni svoj život,taj i može”.

Ne otpisujmo zavisnike jer: “ko zaista želi da promeni svoj život,taj i može”.

Dr Ljubinko Kaluđerović psihijatar-narkolog

Adriana Pejaković psiholog, psihoterapeut u edukaciji TA Centra, Beograd