Psihološki mehanizmi odbrane

Šta su mehanizmi odbrane?

Mehanizmi odbrane, u najširem smislu, predstavljaju svako psihološko sredstvo kojime se osoba štiti od neprijatnih osećanja. Ono što je od velike važnosti jeste da oni deluju automatski i van svesne kontrole, stoga, nismo uvek “svesni da radimo to što radimo”, iako je drugima naše ponašanje očigledno, kristalno jasno, i neretko nas opominju na njega.

Onaj koji mehanizme odbrane inicira jeste Ego ili Ja, izvršna instanca ličnosti koji miri zahteve ljudskih nagona sa zahtevima sredine, i reguliše unutrašnju ravnotežu psihe. Ego koristi ove mehanizme kao alat za razrešenje neprijatnog osećanja koje može ugroziti samopoštovanje i koje preti da ispliva kao krivica, strah ili stid. Dakle, da ne bi došlo do takvih neprijatnih stanja, Ego pokušava da prividno razreši potisnuto osećanje ili predstavu, koje je isprva i potisnuto jer je neprijatno i neprihvatljivo, i “pusti ih napolje” u prihvatljivijem obliku. Ipak, cena ovakvog rešenja jeste krivotvorenje i poricanje stvarnosti.

Čitajući o njima, svako od nas će se prepoznati u nekom od mehanizama odbrane i pripisati ga sebi ili nekome koga poznaje. U tome nema ničega lošeg niti čudnog, a ponajmanje patološkog i zabrinjavajućeg. Ove strategije predstavljaju takozvane neurotične odbrane Ega od unutrašnjih konflikata, i nisu dijagnoza niti bolest. Naprotiv, oni su veoma česte tehnike koje ljudi koriste u svrhu očuvanja balansa. Svakako da je racionalniji i svrsishodniji način razrešenja konflikata njihovo konstruktivno rešavanje. To se može postići ulaganjem intenzivnijih napora da se sa problemom suoči i da se on razreši, nalaženjem alternativnih načina da se reši konflikt, ili zamenom ciljeva. Ukoliko se konflikt i neprijatno osećanje potisne, od još uvek nerešenih i zaturenih problema Ja se brani mehanizmima odbrane.

Vrste mehanizama odbrane

Postoji više mehanizama odbrane kojima se ego bori sa „neprijatnostima“ njihovim odbacivanjem, premeštanjem u spoljašnju sredinu ili preoblikovanjem u prihvatljiviji oblik:

1. Potiskivanje

Potiskivanje je ovde već spomenuto na početku i predstavlja najčešći mehanizam odbrane. Funkcioniše tako što se neprijatno osećanje ili predstava koje se nađe u svesti osobe, a koja je zbog svog neprijatnog sadržaja ili nedozvoljenih želja opasna, odmah ukloni iz svesti kao garancija da se više neće ponoviti. Time se postiže ponovni „mir“, odnosno nešto sa čime nismo u trenutku mogli i želeli da se izborimo i što je bilo previše intenzivno za racionalno suočavanje, sklanjamo sa strane. Deluje lako, čak i previše.

Ipak, ono što se dešava kao cena koju Ego plaća za ovakvu „prevaru“ jeste da energija potisnutog afekta ostaje u nesvesnom i čeka svoj trenutak kada će se ispoljiti u svesnom. Potisnutom sadržaju oduzima se svesno sećanje, ali ostaje potisnuta mentalna reprezentacija. Takođe, ostaje i energija afekta koja nikuda nije otišla, već je samo premeštena na „sigurno“ – u nesvesno.Time se potiskivanje razlikuje od svesnog uklanjanja sadržaja iz svesnog. Kada se nešto svesno ukloni, ostaje sećanje na to.

Potiskivanje se u svakodnevnom životu manifestuje kroz zaboravljanje imena, omaške u govoru, greške u govoru zamenom reči ili izostavljanjem slova, pogrešno oslovljavanje itd.

2. Poricanje

Poricanje se sastoji u negiranju, odnosno neprihvatanju stvarnosti vezane za neki intenzivno neprijatan doživljaj. Kao mehanizam odbrane može se videti na primeru osoba koje su doživele gubitak bliske osobe, što ih emotivno jako pogađa, i negiraju da se to dogodilo. Takođe, u prvim momentima kada osoba čuje strašnu i tragičnu vest, prva pomisao – kao reakcija Ega da bilo kako vrati urušeni mir i stabilnost – jeste da se to nije desilo i da je greška. Suočavanjem sa činjenicama i realnošću osoba uviđa šta se zapravo dogodilo.

Takođe, poricanje se nakon faze šoka javlja kod žrtva nasilja, bilo da su to deca ili odrasli. Ljudska psiha ne prihvata preterano intenzivne neprijatne afekte, i pokušava na sve moguće načine da se od njih odbrani.

3. Reaktivna formacija

Ovaj mehanizam funkcioniše po principu okretanja u suprotnost. Naime, s obzirom na neprijatne i nepoželjne nesvesne težnje, kako one ne bi izbile u svesno, stvaraju se kruti i preterano intenzivni, obično socijalno poželjni stavovi i crte ličnosti. Na primer, osoba koja oseća stid usled sopstvenog manjka samopouzdanja ili kukavičluka može pokazivati ekstremni nagon za adrenalinskim sportovima kao neku vrstu kompenzacije za sopstveno osećanje manje vrednosti koje je potisnula u nesvesno kao neprihvatljivo. Takođe, preterano poštovanje autoriteta i naglašavanje njegovih vrednosti i kvaliteta može biti reaktivna formacija usled potisnute mržnje ili straha od autoriteta.

4. Racionalizacija

Dve vrste racionalizacije koje se spominju u svakodnevnom govoru jesu “kiselo grožđe” i “slatki limun”. Tip “kiselog grožđa” sreće se i u basni sa lisicom koja za grožđe koje ne može da dohvati kaže da je kiselo, i da ga svakako i ne želi, čak i da joj je dostupno. Slični izgovori preslikani na svakodnevicu mogu glasiti “Šta će mi taj fakultet kad danas svako može da ga završi” ili “On je našao posao u toj firmi jer je imao vezu i mnogo sreće”. U pitanju je mehanizam omalovažavanja vrednosti i ciljeva koje pojedinac nije uspeo da postigne. U slučaju “slatkog limuna”, osoba drugom cilju, koji predstavlja zamenu za prvobitni, a koji je dostupan, pripisuje znatno veću vrednost. Na primer, “Fakultet koji sam ja upisao kao zamenu je mnogo bolji jer ima više prakse” ili “Firma u kojoj sam se ja zaposlio je mnogo zahtevnija i u njoj rade pravi profesionalci”. Zapravo, racionalizacija predstavlja neku vrstu pravdanja neuspeha prividnim uspehom.

5. Kompenzacija i nadkompenzacija

Direktna kompenzacija predstavlja ulaganje posebnog, dodatnog napora u ostvarenje cilja, i predstavlja konstruktivni odgovor na frustraciju (loš učenik postaje jako uspešan student u oblasti koja ga interesuje). Indirektna kompenzacija deluje kroz zadovoljenje motiva u drugom području (žena koja ne može da ima decu radi kao vaspitačica u vrtiću gde brine o deci i time zadovoljava svoju potrebu u izvesnoj meri). Nadkompenzacija se ogleda u isticanju spoljašnjih obeležja sa ciljem podizanja ugleda i samopoštovanja, čime se umanjuje primarno osećanje manje vrednosti (skupa garderoba i automobili kao spoljašnja maska inferiornosti).

6. Regresija

Razvojno gledano, regresija, odnosno vraćanje na prevaziđene, ranije oblike ponašanja koje je osoba “prerasla”, reakcija je koja se često može sresti i kod dece i kod odraslih osoba. Tipičan primer regresije je psovanje prilikom gužve u saobraćaju, kada frustracija u trenutku preplavi osobu i ona odreaguje nezrelim oblikom ponašanja. Uz to, regresija je lomljenje stvari, vikanje i ponekad plač. Takođe, dete u slučaju doživljenog osujećenja ili traume može ponovo početi da sisa prst ili da puzi jedno određeno vreme, ili da se vrati igračkama sa kojima se igralo na ranijim stupnjevima razvoja.

7. Fiksacija

Kada se kaže da je neko “fiksiran” na određenu fazu razvoja ili na konkretnu stvar, znači da je u nekom smislu “zaglavljen”. Fiksacija podrazumeva rigidno ponavljanje neke aktivnosti koja ne dovodi do cilja. Prilikom suočavanja sa frustracijom, odnosno problemom, osoba ga može naizgled rešavati, ali zapravo samo iznova i iznova ponavljati iste, neefikasne oblike ponašanja.

8. Projekcija

Projekcija doslovno znači prebacivanje spolja, odnosno izbacivanje. Kada se neki psihički sadržaj isprojektuje, on se zapravo premešta u neki spoljašnji objekat, osobu ili situaciju. Ona je u osnovi brojnih neurotskih poremećaja, između ostalog i fobija. Filozofija kojom se rukovodi projekcija jeste da je lakše kloniti se nečeg strašnog ako je ono napolju, nego ako je u nama. Jer, ako je nešto izbačeno napolje, od njega je lakše pobeći jer nad tim imamo kontrolu, a ako je unutra, izjeda nas i muči. Primer projekcije jeste premeštanje sopstvene paranoidnosti i sumnjičavosti napolje, i rezultat je da se ceo svet doživljava kao ugrožavajuć i opasan. Takođe, agresivna osoba svoju agresivnost može isprojektovati u nekoga, te njega optuživati da je besan i napadan, umesto prihvatiti to u sebi samom.

9. Intelektualizacija

Ovaj mehanizam odbrane posebno je karakterističan za adolescente. Intelektualizacijom se, kako samo ime kaže, akcenat stavlja na intelektualno i u zapećak se stavlja emotivno. U trenutku kada osoba ne može ili ne želi da se suoči sa afektom koji je previše intenzivan i trenutno neprihvatljiv, fokusira se na intelektualiziranje i previše “razmišlja i filozofira”. Filozofskim raspravama i racionalnom argumentacijom, osoba se zapravo brani od snažnih osećanja koja nije u stanju da obradi i da se sa njima suoči.

10. Sublimacija

Sublimacija se naziva i plemenitim, odnosno najzdravijim mehanizmom odbrane. Sastoji se u zameni cilja koji je zabranjen i opasan, drugim, koji je lično i socijalno prihvatljiv. Time se čini dvostruko dobro delo – oslobađa se neprijatnog osećanja ili potrebe, a uz to je menja nečim dobrim, duhovnim, plemenitim. Često se kao primeri sublimacije navode sublimirana agresivnost kod zubara i hirurga i sintagma “plemeniti sport” kako nazivaju boks, a čime se upravo objašnjava sublimirana agresija u svrhu sporta i zdravog života.

11. Sanjarenje

Svi sanjarimo, kao što svi koristimo i ostale mehanizme odbrane prilično često. Sanjarenje je mehanizam odbrane ukoliko preraste u svakodnevnu pojavu i počne da se koristi kao dominantan način bežanja od realnosti sa ciljem privremenog bežanja od problema. U suprotnom, povremeno zamišljanje lepih prizora ili željenog ishoda nekog događaja koristi kao dobar način za relaksaciju i odmor. Sve do povratka u realnost.

Autorka je master kliničke psihologije i psihološki savetnik