Priča o Prištini, a kao da je o Beogradu 1Foto: Petar Paunović

Ulični prodavci u gotovo neprekidnom nizu obrubljuju centralno šetalište, a između njih se promaljaju prosjaci u pokušaju da uzmu poneki cent od šetača, koji su popunili svaki metar od spomenika Ibrahimu Rugovi do kraja Bulevara Majke Tereze.

Tako izgleda jedan sunčani jesenji dan u centru Prištine.

Preko puta spomenika prvog predsednika, nalaze se parlament i vlada, koja je smeštena u renoviranu zgradu nekadašnjeg lista „Jedinstvo“. Od trenutka kada je taj list izveštavao, pa do danas, brojne ulice ove prestonice su promenile imena, stari spomenici su uništeni, nikli su novi…

Minimalac ovde, gledano u srpskom novcu, ne prelazi 20.000 dinara. To na čudan način boji neke od sporednih ulica, kao i pijace, na kojima se mogu naći i dileri deviza i šverceri cigareta, koji to rade potpuno otvoreno, kao da je legalno. Sve malo podseća na izgled najvećeg beogradskog bulevara, pre 30 godina.

Ima onih koji znaju srpski, ali ne žele da ga govore, ukazuje pisac Žarko Milenković, koji je imao nekoliko neprijatnih situacija.

– Prodavačice u jednom tržnom centru su me ponižavale zato što ne znam albanski, a onda su mi na srpskom rekle kako je ovo njihovo Kosovo i da moram da učim albanski. Policija, iako je u obavezi da koristi sva tri jezika, veoma često ne želi da priča srpski, a kada im kažeš da ne znaš albanski, onda ti odgovore kao one prodavačice – opisuje naš sagovornik.

Dodaje da su Srbi u tom delu Kosova zaboravljeni od matice.

– Često su se i organizacije iz Srbije, koje su na Kosovu pravile brojne festivale, ponašale kao da Srbi tamo ne žive. Zvali su umetnike iz Beograda, dok su lokalni stvaraoci srpskog porekla izostavljeni i to je ono što povređuje – kaže Milenković.

On bi rado na tim skupovima umetnika učestvovao, ali nikada nije dobio poziv, kao ni njegove kolege.

Dok se ne stvori prostor za istinsku razmenu i uvažavanje savremenog stvaralaštva, Etnografski muzej čuva baštinu, koja pokazuje kako se živelo nekada.

U blizini nje se nalazi Narodni muzej s vrlo raznovrsnom, ali skromnom postavkom.

Čini se kao da su neki delovi istorije ovog prostora zanemareni, a gotovo trećina izloženog posvećena je poslednjem ratu, pa se tu nalaze uniforme viđenijih članova Oslobodilačke vojske Kosova, ali uz svaki eksponat se nalaze natpisi na sva tri jezika.

Na kraju te ulice, u blizini centra, nalazi se jedna oronula džamija, a preko puta nje još jedna koju su renovirali iz turske donacije.

Svi ti kontrasti vas u Prištini malo zbunjuju. Na osnovu prikaza u medijima, očekivali biste islamsku državu, ali slika kosovske prestonice je daleko od toga. Zapravo imate grad kome su dva režima htela da daju novi izgled, praveći se da pre njih ništa postojalo nije, a oba su to činila posle ratova.

Koliko u Beogradu često možete naići na tezge na kojima se prodaju predmeti s obeležjima Ratka Mladića i ostalih ratnih zločinaca, toliko ćete i u Prištini zateći onih koji veličaju tamošnje ratne zločince.

No, čini se da čitav Beograd nema toliko prodavaca semenki, pečenog kestenja, kokica i šećerne vune, koliko se načičkalo u centralnoj ulici, a do njih se na prostrtim čaršavima nude dečije igračke, kaiševi i slične sitnice.

Teško je graditi budućnost bez dogovora oko toga šta se zaista desilo na Kosovu.

Najteži odgovor na to pitanje daje izložba „Bilo jednom, ne ponovilo se“, nastala u znak sećanja na 1.133 poginula i nestala deteta tokom rata devedesetih.

Po abecednom redu na zidu su ispisana njihova prezimena, imena, godina rođenja i smrti ili nestanka, nacionalnost ovde nije važna.

Kada vidite da je pod jednim prezimenom ubijeno više dece, jasno vam je da se tu radi o uništenju čitavih porodica i familija.

Hodnik tog zida vas vodi u sobu u kojoj se nalazi njihova odeća, igračke, fotografije, sanke, četkica za zube, knjige…

Svaki taj predmet krije priču o stradanju nevinih, čija su lica prikazana na zidu.

Suknjica jedne Marije i Ardianina haljinica dokaz su da su obe strane činile najgnusnije zločine.

Za tu izložbu u Prištini mnogi i ne znaju, jer se albanski političari, baš kao i srpski, žrtava sete tek kada treba da opravdaju zločine. Istina, kod tamošnjeg parlamenta se nalazi mali spomenik posvećen nestalima, ali njegovo podizanje su inicirale porodice žrtava, a ne država.

Priština je puna kafića i kafana.

Njihova ponuda je toliko raznovrsna da će gotovo svako naći ono što mu odgovara, u smislu ambijenta, hrane i muzike. Ono što bi moglo da vam smeta jeste što ćete na konobara uglavnom dosta čekati i morati da ga dozivate. Slično kao na letovanju u Crnoj Gori.

Ovu šetnju Prištinom završavamo na mestu koje verovatno sve sublimira.

Tu je veliki komunistički spomenik, koga građani zovu triangl, a uz njega još jedna skulptura sa nizom ljudskih tela, koja simbolizuje narode koji su se borili za slobodu u Drugom svetskom ratu.

Danas je ta skulptura prefarbana bojama zastava najvažnijih država koje su podržale kosovsku nezavisnost.

Taj trg sada nosi naziv Adema Jašarija, osnivača i vođe OVK, mada ni to mnogi građani ne znaju, već ga i dalje jednostavno zovu trijangl.

Baš kao što je Beograđanima trebalo vremena da shvate da su Marks i Engels prošlost i da treba da se naviknu na Nikolu Pašića, od koga više ne kreće Bulevar revolucije, nego kralja Aleksandra, po kome sada naziv nosi i studentski dom, mada ga studenti i dalje zovu Lola.

Zato Priština zapravo mnogo podseća na Beograd, grad kome svaki režim želi da nametne novi indentitet, pokušavajući da poništi sve što je tu nekada bilo.