Rajhenbah: Od nužde stvorena vrlina

Pod belomodrim glečerom senke natmurenih crnogoričnih šuma. Oblaci ponavljaju boju snega koji nikada ne beži sa krunskih bordura doline nad kojom stoluje Veterhorn, Rog Vremena, moćni i suvereni vrh. Ne nekakav italijanski bodež, ne neko krutuljasto varvarsko sečivo niti kriva sablja dimiskija, već vrh u isto vreme snažan i vitak, trijumfalan i elegantan; sur i beo ali prostran i topao. Nema otpora njegovom gospodstvu ni njegovoj lepoti; „moja vrsta prirode“, pisao je Fridrih Niče sa ovih visova. Pod samim Veterhornom, u srcu doline Rajhenbaha, nailazi se na jedno živo sećanje: Rozenlaui, mesto zvano Lavina Ruža. Gostionica u ovoj nekadašnjoj banji na jednom od planinskih puteva bernskog Oberlanda, blizu prevoja Veliki Šajdek, bila je privremeni dom Geteu, Tolstoju, Bramsu, Ničeu… Aleksandar Dima sećao se nevremena koje je ovde doživeo, Artur Konan Dojl smestio je prividnu pogibiju Šerloka Holmsa na obližnje vodopade Rajhenbaha. Ti dani slave i drame davno su prošli. Ko još mari, ko je uopšte i čuo za Rozenlaui, najsićušnije mesto alpske Konfederacije, naseobinu tako malenu da se jedva može nazvati selom? Tek nekoliko raštrkanih alpskih imanja i planinarski hotel s početka prošlog veka; krave gospodare seoskim putem, iza Rozenlauija je samo poštanskim kolima i biciklistima dozvoljen prolaz. U svečanoj tišini visoravni dovoljno uzdignute od ljudske svakodnevice odjekuje zvuk klepetuša. Lekoviti zvon, muzika zaborava, spaja se sa blagotvornim bojama ničeovske prirode u kojoj je mislilac tražio izlečenje svojih zdravstvenih tegoba.

Za vreme belle epoque stari karavanseraj u Rozenlauiju pretvoren je u velelepnu, ali čudom virtuozne arhitektonske igre oblika i boja diskretnu i svojoj okolini srodnu hotelsku palatu. I njeni su dani pompe prošli. Ostale su sobe sa krčazima i umivaonicima umesto lavaboa, zajednička kupatila, izbledele freske i stara biblioteka sa iskrzanim tepisima i pogledom na Rog Vremena. Nekom zdravom pameću, svojstvenom švajcarskom narodu, od nužde je stvorena vrlina i nekada otmeno konačište nije pretvoreno u novodobno-plastično, oholo i nepristupačno utvrđenje za odmor međunarodne plutokratije, već lagano i dostojanstveno stari i o svojoj istoriji pripoveda, kao i aristokratija za koju je svojevremeno podignuto. Rečeno jezikom bajki: ono nije više princ, postalo je mudri starac.