Destinacija – ostrvo Sveti Andrija, mesto na kojem jedan dan – po subjektivnom doživljaju, traje duže od prosečnog.

Tog jula, pre nekih osam godina, zabeleli su vrhovi Alpa. Kroz vazduh su se smenjivali toplo-hladni talasi. Rovinj je za to doba godine bio izuzetno hladan. Povremeno smo uspevali da uhvatimo i poneku sunčevu zraku oko podneva, i zaronimo u hladno more, tragajući za školjkama i sitnim kamenčićima.

Putujući po primorskim gradovima, pa i živeći u njima, shvatila sam da je dobro što je Rovinj mesto koje sam poslednje obišla. Kao utočište i oaza lepote poseduje sve ono što jedan primorski grad treba da ima. Uočićete razliku – imaćete u oku kompletan doživljaj. Nećete više imati potrebu za lutanjima i istraživanjima. Osim lošeg vremena, tog jula su još neke tužne vesti pokvarile leto – hroničari će već znati o čemu govorim, ali neka hrkanje dvojice italijanskih fratara iz susednog apartmana bude ono najgore što nam se dogodilo.

Bog nam je kao spas poslao katamaran za ostrvo – Sveti Andrija. Miris istarskih kroštula i fritula nas je pratio sve vreme putovanja. Miris je dolazio iz korpe jedne starije gospođe koja je bespomoćno pokušavala da umiri svoja dva unuka. Dečaci su jurili unaokolo po brodu, preskačući po našim nogama, i nisu obraćali pažnju na baku. Bili su uzbuđeni koliko i ja, tako da mi ništa nije smetalo. Imala sam fotoaparat u rukama i vetar u kosi. Naslonjena na ogradu brodića, uživala sam zamišljajući da sam junakinja nekog starog filma u kojem me scenario vodi na pučinu, gde ću fokus usmeriti samo na lepotu. I onda – iznenada dodir rukom, koji me prenuo iz zamišljenosti. Gospođa je ponudila delicije iz korpe.

– Uzmite malo za vas i vašeg sina. Da probate, sama sam pravila, domaće su – rekla je pomalo hrapavim glasom. Osmeh mi je ozario lice. Bilo mi je toplo oko srca. Pomislila sam da još uvek ima dobrih i ljubaznih ljudi.