Selo koje živi od sećanja

Put je loš, a ulice uske i strme. Treba biti dobar vozač da bi se provukao kroz Domorovce, ali veće „prepreke“ predstavljaju radoznali meštani koji bi sa svakim putnikom namernikom popričali i raspitali se kod koga ide, čiji je, koliko ostaje. Takav je običaj.

Kad osetite miris pokošene pšenice, pečene paprike i tek pomuženog mleka, stigli ste. Crveni krovovi na kućama, u svakom dvorištu ambar, a ispred većine domaćinstva drvene klupe na kojima se žene jadaju međusobno, pričaju o novim ženidbama, slavama, pa i sahranama…

Sećam se da sam kao mala svako leto provodila u tom zabačenom i nekad veselom mestu. Ići tamo bila je prava avantura. Deca su mogla čitav dan da budu van kuće, a baka je stalno delila čokolade. Ona je čuvala i kokoške i patke kojih sam se plašila. Morala sam da bežim od njih da bih izašla iz kuće da se igram sa dečkom koji mi se sviđa. Stariji brat od ujaka me je uvek pratio i na sve načine je pokušavao da ga otera. Tamo se to zna. Sestra se čuva u kući i uči da bude fina kako po selu ne bi pukla bruka.

Bilo je najzamimljivije selo posetiti početkom avgusta jer je tada seoska slava Sveti Ilija. Po njoj je i crkva, u koju svi tog dana idu da zapale sveću, dobila ime. Dolazio je i ringišpil. Bilo je uličnih prodavaca najrazličitijih igračaka. Izgledalo je kao da se slavi život.

I mladi i stari iz okolnih sela su dolazili tu, a uveče bi se organizovale igranke i svi bi se trudili da izgledaju najbolje što mogu. Stariji bi obično sedeli ispred seoskog doma, koji je posle bombardovanja 1999. godine pretvoren u dom zdravlja, i gledali bi mlade devojke kako su se udesile. Neki bi i birali snajke. Mladići su se trudili da zakažu sastanak za uveče kako bi mogli da se prošetaju korzom i pokažu svima da su odrasli. Čitavo selo je mirisalo na pljeskavice, ljute paprike i radost. Domaćini iz 120 kuća dočekivali su goste, a danima se pre toga spremalo. Žene su čistile prozore, tepisi su se iznosili u dvorište da se peru, devojke su brisale po kući, pravila se hrana … Ujna je mesila najukusnije kolače. Činilo mi se da ih ima više nego u bilo kojoj poslastičarnici.

Ringišpil je davno prestao da dolazi. Ulični prodavci nemaju razloga da postavljaju tezge, jer je dece malo. Jedva da desetoro njih ide u seosku četvorogodišnju školu „Veljko Dugošević“. Crkva se otvara samo za svetkovine, a češće se čuju opela nego svadbena zvona. I dalje ima 120 kuća, ali da mogu da ih prenesu na drugo mesto davno bi bile odnete. Samo iz pedeset domova se može čuti žamor ljudi. Porasla sam i ne plašim se više ni kokoški, a ni patki. Ipak, nemam baš nekog velikog razloga da istrčim na ulicu. Onaj mali što mi se dopadao oženio se davno i napustio selo. Nije jedini. Svi koji su imali mogućnost otišli su trbuhom za kruhom. Ostavili su prodavnice u kojima su do zore pili sa prijateljima. Napustili su i prodali Albancima iz okolnih sela njive koje su očevi i dede kupovali za njih. Dva okolna sela, Toponica i Rogačica, 100 odsto su naseljena Albancima, a u Odanovcu je ostalo samo 10 odsto Srba. Početkom aprila ove godine u Domorovcetu je bačena bomba na srpsku kuću. Sad smo svi svesni da nas je baka tešila 1999. godine govoreći nam da su joj ljudi iz Toponice obećali da ih neće dirati. Čak ni mleko Albanci više ne otkupljuju u selu. Oseća se da ništa nije kao pre. Sad samo kad na leto mnogobrojna deca dođu da vide roditelje vazduh zamiriše na roštilj. Tad je čak i fudbalski stadion pun dece. Ovog proleća su ogranizovali i međuseoska takmičenja. Kažu da je bilo kao u vreme kad su se u selu samo deca rađala. Veselo.