Sezona knjiga u Parizu

Bukinisti na obalama Sene su jedan od prvih vidljivih znakova buđenja ranog proleća u Parizu. Iako prodavci starih knjiga ni u zimskim mesecima ne prekidaju svoju aktivnost, ipak, sunce ih na obale reke, gde imaju dozvolu za rad, izmami mnogo masovnije. Jer miris starih knjiga, ali i sam dekor tamnozelenih sanduka prevučenih patinom prošlih vremena, za sunčanih dana privuče više šetača. A svaki prolaznik je i potencijalni kupac.
Ali za razliku od većine drugih prodavaca u francuskoj metropoli, koji su često nametljivi – bez obzira na to da li ste se zaustavili pored uličnog trgovca ili ušli u neku luksuznu prodavnicu – bukinisti su i dan – danas ostali ljudi sa stilom. Od njih vam ne preti opasnost da će vam nešto naturiti. Neka vrsta izloga Pariza, satkanog od tradicije, nostalgije i sodašnjeg trenutka.
Tradicija duga četiri veka, koliko i Pon nef, najstariji most u Parizu, čije ime danas zvuči pomalo paradoksalno. Pont neuf naime na francuskom jeziku znači novi most. Ali kakve veze taj most ima sa bukinistima, zapitaćete se? Prema podacima nađenim u Istorijskom arhivu Pariza, sasvim direktne. Prvi prodavci starih kniga su se naime pojavili upravo nakon izgradnje tog velelepog kamenog mosta, koji je u to vreme spadao među najveće pariske atrakcije. Nije služio samo za prelazak sa jedne obale Sene na drugu, već i kao neka vrsta gradske ulične scene.
A tamo gde se okuplja puno sveta i prodaja ide lakše. Prvi bukinisti su ustvari bili studenti koji su prodavali svoje knjige iz prethodne godine svojim mlađim kolegama. Šetali su po Novom mostu sa svojom ponudom – a kada bi pljusnula kiša, nalazili bi zaklon pod njegovim arkadama.
Kasnije se ta aktivnost na neki način profesionalizovala. Pojedinci su od studenata otkupljivali knjige po nižoj ceni od realne, da bi im posle prodaje ostala zarada. Ispočetka su ih nosili u drvenim kutijama okačenim na kajiševima oko vrata. Tek mnogo kasnije, kada su izgrađeni kejovi Sene, bukinisti su dobili dozvolu da svoje kutije postave na kamenu ogradu. A kada su gradske vlasti shvatile da su ti nesvakidašnji prodavci postali sastavni deo pariskog pejzaža, dozvolile su im da na parapet pričvrste velike sanduke sa lokotima, gde knjige ostaju i preko noći.
– Nama je mnogo lakše nego našim prethodnicima, koji su morali svako veče knjige pakovati i nositi ih kućama, te ujutro vraćati na obale Sene, – kaže markantni gospodin, pored čijeg prodajnog mesta sam se zaustavila na čašicu razgovora. Priupitah ga za ime.
– Zabeležite razgovor ali na imenu i mojoj fotografiji ne insistirajte, – beše njegov odgovor.
– Dakle, gospodin Bezimeni – našalih se.
– Nek vam bude, – reče glasom u kojem osetih simpatiju.
Tako smo uspostavili kontakt. Posle mi je gospodin Bezimeni pričao o životu prodavaca knjiga sa obala Sene.
– Većina od nas radi i više dana u sedmici, jer od toga nam zavisi zarada, – kaže sagovornik, koji paralelno sa mnom razgovara i sa potencijalnim kupcima, pokazuje tražene naslove, savetuje. Sa stalnim mušterijama, koje redovno svraćaju na obale Sene, se i rukuje. Poneko od njih željenu knjigu, ako je trenutno na štandu nema, i naruči.
A gde se bukinisti snabdevaju knjigama? Najčešće u Otel Druo specijalizovanoj ustanovi gde se umetnički predmeti i knjige prodaju na licitaciji, takođe na buvljaku, a poneko dođe sa velikom torbom knjiga i na lice mesta, da ih direktno ponudi ponudi bukinistima. Nije retkost da naslednici velikih porodičnih biblioteka nemaju odnos prema knjigama pa ih nude na prodaju en gros, kao običnu robu.
– Nažalost, zlatno doba bukinista je prošlo, – kaže sa setom u glasu moj sagovornik od kojeg se opraštam.