Soloturn (2): O najhrišćanskijem kralju 1Foto: Tihomir Popović

U jednom od izloga: stare long-plej ploče, u drugom oružje, za mnoge – simbol odbrambenog duha švajcarske demokratije.

Svuda, osim na dve-tri glavne ulice: pustoš i samoća.

Nadohvat katedrale, Jezuitska crkva, na prvi pogled utopljena u fasade gradskih kuća, od njih neodvojena, građanska.

Pogled na latinski natpis iznad portala budi me iz starogradske učmalosti:

„Spomenik štedrote Ludovika Velikog, najhrišćanskijeg kralja“.

Ktitor crkve, „Ludovik Veliki“: niko drugi do Luj XIV, vladar koji je sebe video kao Sunce, gospodar Versaja, Fontenbloa i Luvra, kralj Molijerov, Lafontenov i Lilijev.

„Najhrišćanskiji kralj“, Rex Christianissimus, Sa majeste tres chretienne, titula francuskih kraljeva, ne pridodata u doba blještavih baroknih fantazija, već prastara, u merovinškom dobu ukorenjena: posle Rimskog carstva, franačka država je, na Zapadu, prva prihvatila Hrišćanstvo. Kraljevi Francuske znali su, i čitav milenijum kasnije, ovu povest da pretoče u ponos, u simboličku silu.

I pape i nemačko-rimski car, vrh hijerarskijski-simboličkog kneževskog sveta Zapada, priznavali su im milozvučnu titulu najhrišćanskijeg veličanstva.

Grad francuskih ambasadora na Ari je se, možda, ponekad seća.

Ako nije zaboravio latinski.

Arpedjo uličnog harfiste odvaja mi sluh i pogled od natpisa iznad portala Jezuitske crkve i vraća ih u grad.

Nedaleko od crkve i harfe, kafana „Kreuz“ („Krst“) u kojoj i Peter Biksel rado sedi. Zaista: kafana, birtija, bircuz, savremeniji ili otmeniji naziv bio bi neprimeren. Najstarija zadružna, samoupravna kafana Švajcarske, saborište levičarskih pokreta.

Beli krst na crvenoj podlozi stoji iznad ulaza: levičarenje ispod starodrevnog državnog grba!

Neproblematičnost švajcarskog slobodarstva, svakodnevnost i makar prividna bezopasnost helvetskog patriotizma čine i ovaj paradoks mogućim, neupadljivim, razumljivim.

Sa ulice, kafana mi deluje kao nekakva radionica ili prodavnica rezervnih delova koji nikome nisu potrebni: mutna i zapuštena.

Iznutra: jeftina lamperija, stolovi bez stolnjaka, jelovnik ispisan kredom na tabli.

Estetika birtije strana našem dobu. Samosvesni socijalistički dinosaurus u sred Švajcarske. Uprkos tome, ili upravo zbog toga, u podne se puni gotovo do poslednjeg mesta.

Peter Biksel jednom je rekao da dolazi u kafanu ne da bi bio sa ljudima nego da bi bio sam.

No, ideja da u njoj nastaju priče, apsurdna mu je.

Odlazeći ka železničkoj stanici, nosim sa sobom pregršt sasvim nekafanskih priča.

Kralj-Sunce i zvuci harfe u varošici. Srednjovekovna simbolika u neizdrživoj prozračnosti svakodnevice.

Labud u veterinarevom gepeku. Katedrala koja se noću gasi. Svaka od od njih puna je nevidljivih boja istorije.

I neke zaboravljene švajcarske tuge.