Strah od sopstvenih želja

Sličnosti između realnog straha i anksioznosti

Anksioznost je nesrazmerna reakcija na opasnost ili „izmišljena opasnost“. Ona predstavlja reakcije na iracionalna uverenja odnosno iracionalne strahove. Iako osobama sa strane izgleda kao da anksiozna osoba nema čega da se boji, za nju je njen strah osnovan, a njena reakcija srazmerna opasnosti. Opasnost je subjektivna i skrivena za ostatak sveta. Osećaj je nelagodan, osoba veruje da je samo njoj tako teško i da se iz tog stanja ne može izbaviti. Često to uspeva samo uz pomoć lekova.

Razlozi za anksioznost

Često su uzroci i razlozi nepoznati i samoj osobi koja od anksioznosti pati. Ipak, u većini slučajeva napada panike, treme, stida ili bilo kog drugog iracionalnog straha u osnovi se krije neki konflikt, sukob između želja.

Kod straha od visine, situacija stajanja na litici podstiče u osobi konflikt između želje da živi i želje i iskušenja da sebaci sa visine i iz nekog razloga okonča sebi život.

Osobe koje su u stalnoj anksioznosti od smrti, od razboljevanja od raka, izenadnog završetka života, plaše se smrti dok istovremeno priželjkuju kraj svog života zbog patnji koje svakodnevno proživljavaju. Različiti strahovi od smrti kombinovani sa željom za smrću stvaraju konflikt i anksizonost od bliske opasnosti koja bi svakog strenutka mogla da ih pogodi.

Kada se osoba plaši javnog nastupa ili ima jaku tremu, u njoj se dešava konflikt između želje da se pokaže, istakne, kaže „primetite me, ja sam bitna, pametna, vidite šta umem ili znam“ i želje da bude dobro dete, poslušno, da se ne ističe i da time zasluži ljubav okoline. Kada se te dve želje sukobe, izbija mržnja prema autoritetu koji je postavio zabranu na isticanje i time zabranio zadovoljenje želje da se bude primećen. Pošto se ne ispoljava realno prema autoritetu, mržnja se onda okreće prema onom delu ličnosti koji želi da bude to dobro dete koje poštuje autoritete. Sa druge strane deo ličnosti koji ostaje dobro dete daje zabranu delu koji želi da se istakne. Tako međusobno se sukobljavajući, delovi ličnosti troše životnu energiju na konflikt unutar osobe i ona nema energije za nošenje sa situacijom, plaši se izbijanja tih agresivnih energija na spolja, projektuje ih u okolinu i onda se plaši osude publike, plaši se da će biti odbačena, odbijena, procenjena kao nedovoljno dobra. Po njenim merilima ona ustvari i nije dobra čim dozvoljava sebi sa se istakne. Tim priznanjem daje sebi potvrdu o realnosti iracionalnih uverenja i iracionalnih strahova.

Elementi anksioznosti

1.Nepodnošljiv element anksioznosti je bespomoćnost. Ona naročito ne prija ljudima za koje je jedan od glavnih ideala snaga, uticaj, ideja da se bude gospodar u svakoj situaciji ( onima koji moraju da sve drže „pod kontrolom“, da „amortizuju sve životne udarce“ ). Sa jedne strane stoji njihova hrabrost, aktivnost, a sa druge osećaj bazične bespomoćnosti. Zato oni mrze situacije koje otkrivaju njihovu slabost koju sebi inače ne dozvoljavaju.

Ovakvaosoba mora da drži sama sve pod kontrolom, ne sme da se prepusti drugoj osobi, ne sme da dozvoli sebi osećaj da zavisi od druge osobe, jer se plaši da neće dobiti zahtevanu zaštitu i osećaj sigurnosti. Zato postaje anksiozna u situacijama u kojima bi mogla da pokaže svoju slabost, osetljivost, nežnost i igra ulogu „jakog“ u odnosu. Sukobljavaju se želja za snagom i jačinom i želja da se bude osetljiv, nežan, voljen, da se drugi o njemu brinu.

2.Drugi nepodnošljivi element anksioznosti je njena iracionalnost. Neki ljudi ne mogu da podnesu da se u njima samima bore jake, a suprotne iracionalne sile, plaše se da će ih one progutati i zato se trude i vežbaju da nad sobom vrše jaku intelektualnu kontrolu. Za njih sve mora biti logično, realno i korisno, oni ne dopuštaju sebi nikakve iracionalnosti. Njima naša kultura pomaže kada daje posebnu vrednost racionalnom mišljenju i ponašanju, a ono što liči na iracionalno smatra inferiornim. Bežeći od osećaja inferiornosti oni se drže intelektualizacije svojih osećanja.

3.Treći neprijatan element anksioznosti je bezuslovno upozorenje da nešto sa osobom nije uredu, da je nešto „iščašeno“, i predstavlja izazov da se, to nešto što nije uredu, ispravi. Ovo upozorenje ljudi ne prihvataju kao izazov i ne upuštaju se u promenu. Što se osoba oseća bespomoćnije, to se više drži odmane da je ona savršeno u pravu u svemu što radi, sve instiktivnije odbija svaki nagoveštaj da nešto u njoj nije uredu i da nešto treba menjati.Zato ćevam ubeđivanje anksiozne osobe da nema čega da se plaši biti jalov posao. Možemo joj pomoći samo otkrivanjem značaja koje pojedine situacije imaju za nju. Šta dobija, što gubi time što ne želi da se menja. Da li izbegava život? Da li ima korist od povlačenja iz života? Koje želje u njoj bude određene situacije? Zaštoostvarivanje tih želja za nju predstavlja suprostavljene potrebe. Koga će izdati ako dopusti sebi zadovoljenje želje? Da li se plaši kazne zbog toga? Koje kazne predviđa? Jesu li one stvarne ili preterane?

Izbegavanje anksioznosti – uloga anksioznosti iodbrana od nje

Racionalizacijom se najbolje izbegava lična odgovornost, njome se anksioznost preokreće u racionalan strah.

Ovakve energične odbrane iracionalnog stava možemo videti kod prezabrinute majke koja ulaže svu energiju u odbranu sebe, nalazeći primere koji potvrđuju njene strahove: neko dete se razbolelo u vrtiću, neko je slomilo nogu u parkiću, neko je povredilo ruku na treningu i ona mora da brine za svoju decu, jer nešto strašno u svakom trenutku može i njima da se desi.Ovaj branjeni stav ima značajnu funkciju za majku. Umesto da se oseća bespomoćnom žrtvom svojih emocija, ona oseća da može nešto da preduzme. Umesto da oseća slabost, oseća ponos jer misli da je brižna majka. Umesto da prizna sebi da iracionalni strahovi prožimaju njen stav, ona ih oseća kaa ispravne i racionalne. Umesto da prihvati izazov da sebe promeni, ona projektuje odgovornost na spoljašnji svet. Drugi su krivi jer šalju bolesnu decu u vrtić, drugi su krivi jer ne vaspitavaju svoju decu i ona postaju gruba i bezobzirna prema njenoj deci, drugi su krivi jer su nepažljivi.

Kada bi se suočila sa svojim strahovima, osećanjem bespomoćnosti, strahom za sebe, za sopstvene slabosti, sa potrebom da sve drži pod kontrolom da se ne bi raspala, suočila bi se sa iracionalnostima kojih se u sebi drži. A čega se zapravo plaši? Plaši se suočavanja sa svojom inferiornošću, sa osećanjem nevoljenosti u detinjstvu, osećanjem mržnje prema značajnim obraslima koji njoj kao bebi nisu pružili dovoljno nege. Izbegavajući ličnu promenu, zadovoljava se „utešnim nagradama“ koje mora skupo da plati. Ona je „brižna majka“, njena briga je neophodna! Ovo naročito skupo plaćaju deca. Prezabrinuta majka ne želi to da shvati, jer se čvrsto drži obmane da ne treba ništa da menja u sebi. Odbija i sve koristi koje bi usledile nakon takve promene.

Negiranje anksioznosti

Preuveličana agresivnost nekada može izgledati kao neposredni izraz neprijateljstva, dok je, uglavnom, samo lakoverno prevazilaženje postojeće plašljivosti koje nastaje iz osećanja da nas neko napada. Kada anksioznost tera osobu da pobedi svoju sramežljivost, ona može preuveličati svoju agresivnost. Bez razrešavanja razloga za strah konfliktostaje nerazrešen, iako može delovati da ga se osoba oslobodila. Plašenje Babaroge, gaženje paukova, režanje na velikog psa, i slično, ne oslobađa od strepnje da će se nešto strašno desiti u prisustvu ili zbog ideje o prisustvu ovih objekata.

Narkotiziranje

Ovaj način oslobađanja od aksioznosti može se praktikovati upotrebom droge i alkohola ( princip „gubi tremu posle dve ljute“), ali i sredstvima kao što je: utapanje u društvene aktivnosti iz straha da se ne bude sam ( sastanci mesne zajednice, probe, treninzi, utakmice nedeljom, pivo „na ćošku“) i utapanje u posao ( kada se javlja nemir nedeljom i praznikom).

Adolescent koji izbegava da spava noću, misli da pati od insomnije, utapa se u gledanje filmova, igranje igrica, čitanje knjiga, druženje na društvenim mrežama, da bi izbegavao anksioznost koju oseća. „Punjenje sadržajima“, oralni princip, daje mu lažni osećaj smirenja. Sa jedne strane on izbegava roditelje i njihov pritisak tokom dana, tako što spava, a noću „visi“ na netu – tj. budan je.

Ipak, kada je noćubudan, ako ne utopi sebe u aktivnosti, oseća anksioznost i brine se za sebe i svoje roditelje, misli na neku preteću opasnost koja će spolja doći, ne može da zaspi zbog straha. On se često plaši svoje mržnje prema roditeljima od kojih je zavisan, sa kojom ne sme da se suoči, zato je projektuje spolja u nešto opasno što preti da ugrozi sve ukućane. Kao reakciju na to, preko dana može pokazivati povećanu brižnost za zdravlje svojih roditelja, jer nesvesne želje u njemu hoće da ih unište. Može imati i slične agresivne snove u kojima neka preteća sila hoće da uništi sve, a on pokušava da zašititi sebe i svoje bližnje postavljajući se kao odrasli i odgovorni u snu, jedini koji nad tim silama može uspostaviti kontrolu.

Prihvatanje sopstvenih želja

Rekli smo daubeđivanjem ne stižemo daleko u pomaganju anksioznim osobama. Ni podsmevanje, podrugivanje, preziranje sigurno neće pomoći. Kod stida ono samo potvrđuje iracionalno predpostavljeno neprijateljstvo okoline isporojektovano iz same osobe.

Samo uz razradu skrivenih, nesvesnih motiva, razrešavanje osnovnog konflikta koji se krije u ličnosti osobe, moguća je promena. Suočavanje sa samim sobom, priznavanje problema, prihvatnje sebe i sopstvenih želja, razumevanje želje i osećanja, može da vodi ka razvoju ličnosti, oslobađanju od anksioznosti i ispunjenijem životu.

Autor: Mirjana Kokerić

licencirani kouč O.L.I. metoda

mirjana.kokeric@gmail.com