U Galeriji ULUS-a u Knez Mihailovoj ulici prošlog četvrtka otvorena je izložba malo neobičnog naziva „Kinonija manastira Gradac“. Čine je tri celine: ikone, video-film i fotografije džinovskih formata. Tematski pažljivo odabranim ikonama gradačke monahinje, od kojih su tri članice ULUSA, predstavile su svoj ikonopisački rukopis, popularan i van granica Srbije. Na filmu i fotografijama biranim među 13.000 spontano nastalih „svetlopisnih zapisa“ sačuvani su fragmenti svakodnevnog manastirskog života, koji uključuje ne samo sestrinstvo zadužbine Jelene Anžujske, udate Nemanjić, u monaštvu Jelisavete, nego i svih onih koji po raznim potrebama u Gradac dolaze i u njemu borave.
Sve skupa, izvorni manastirski život, sazdan od ljudi različitog porekla, obrazovanja i životnog iskustva, koji čine zajednicu, što je zapravo i srpsko značenje grčke reči kinonija. Začetnik ovakvog opštežiteljnog monaškog načina života bio je sveti Pahomije. On je 320. godine na istočnoj obali reke Nil osnovao prvu opštežiteljnu zajednicu i dao monaškom životu kanonski oblik. Monasima je sve bilo zajedničko: stan, ishrana, odeća, rukodelje… Ovaj način života iz Egipta ubrzo se preneo i na Malu Aziju, Palestinu i druge oblasti Istoka, kao i na Zapad. Sveti Teodosije Veliki, osnivač opštežića u Palestini, zadržao je taj „egipatski model“, da bi sveti Vasilije Veliki sve to oblikovao u „Pravila monaškog života“ koja su ostala temelj pravoslavnog monaštva do danas. Za približavanje manastirske svakodnevice, čiju suštinu čini liturgija kao život i osnova svih međusobnih odnosa, na izložbi o manastiru Gradac (13. vek) velegradskim posetiocima ponuđeni su lepršavost, vedrina i ironija kao način demistifikacije onog prema čemu svet iz nepoznavanja uglavnom ima predrasude. Istim tonom u „Vodiču kroz izložbu“ nazvanom i „Okviri za razumevanje koncepta“, pojašnjavaju se i činjenice o gradačkom okruženju, ali i njegovom unutrašnjem sastavu. Manastir je 260 kilometara udaljen od Beograda. Nalazi se kod Brvenika na Ibru, mestu koje, kako sami meštani kažu, ima „pedesetak kuća koje nisu puste“. Parohijski sveštenik, navodi se dalje u „vodiču“, u svojoj praksi mnogo bolje poznaje službu opela nego venčanja, jer se venčanja zakazuju jednom godišnje, a sahrane svake dve nedelje. U ovakvu zabit na Goliji pre 20-ak godina došla je Engleskinja koja je primila pravoslavlje i na monašenju dobila ime Marija. Sadašnja igumanija Efimija (Topolski) došla je u Gradac pre skoro deceniju i po.
Njeno sestrinstvo deluju kao da je izašlo iz ktitorskog tkanja kraljice Jelene – većina je završila visoke škole, uglavnom Likovnu i Akademiju primenjenih umetnosti, iako ima i drugačijih priča. Bave se ikonopisom, izradom plastificiranih ikonica, čestitki, grafičkim dizajnom omota za kompakt-diskove sa svetootačkim i bogoslovskim tekstovima, duhovnom muzikom, kao što je prošle nedelje objavljen CD „Deca deci za Božić“ u izdanju Društva prijatelja manastira Đurđevi Stupovi u Rasu i PGP RTS. Dizajniraju i kartonsku ambalažu i manastirske suvenire, u želji da poboljšaju umetnički kvalitet onog što se danas u Srbiji pod tim imenom nudi. Ikone gradačkih monahinja, osim što se nalaze na ikonostacima velikih srpskih manastira, veoma su tražene na Zapadu, posebno u SAD.
„Iako se manastiri i hrišćani ponekad udaljavaju od sveta, kako reče iguman Studenice Tihon (Rakićević) otvarajući izložbu u ULUS-u, priroda Crkve je takva da je ona okrenuta ka svetu, a ne ka pustinji, a da je na nama da živeći u svetu ne budemo od sveta, čemu nas uče kako svete ikone, tako i svaki običan dan prikazan na fotografijama koje, u tom smislu, imaju veliku misiju u ovom 21. veku, pred Božić ove 2006. godine“ (po Julijanskom kalendaru).