Sve je fado

Mnogi kažu da je portugalski glavni grad najneobičnija prestonica na svetu. Sudbuna koja je htela da nas nanese u ovaj grad bila je prema nama neumoljiva, ali istovremeno nam je bila i naklonjena. Kada se nađete u gradu na sedam brežuljka postajete, a da to i ne primetite, deo neobičnog, usporenog, melanholičnog, ali prijatnog načina života. Zapravo imate osećaj da niste ni otišli od kuće. Pitali su me po povratku kući kakav je Lisabon. Naravno, kao iz topa počeo sam sa odgovorima čaroban, veličanstven, divan… Ali, našao sam se u nebranom grožđu. Pitam se i dan-danas kako opisati grad na reci Težo, središte nekadašnje kolonijalne velesile koji ne poseduje blještavilo Pariza, užurbanost Njujorka, a nema ni multikulturnog rasnog šarenila kakvim se može podičiti London. Postoje na ovom svetu mesta koja vas uvuku u sebe. A onda ni sami ne znate da li da počnete priču tako što ćete nekom na sto baciti sve moguće vodiče, bedekere i reći mu da ih pročita, ili ćete s tim nekim podeliti mentalni bedeker koji je nastao u vašoj glavi.
Živopisne slike koje se osećaju roje mi se u glavi. Prva asocijacija koja me je vratila u Lisabon jeste fado. Taktovi fada ne čuju se samo u mnogobrojnim živopisnim tavernama, u kojima možete da jedete za pristojne pare. Većina Lisabonaca, barem leti, počinje da se budi i ručava i večera u tavernama i restorančićima. Jedino što celom tom doživljaju unutrašnje ispunjenosti i zadovoljstva smeta jesu prosjaci koji na strane turiste atakuju kao muve. Ali, onda se ubrzo prisetite da to i nije tako strašno budući da se u nekim beogradskim kafićima na Trgu Republike dešava isto. Ali, hrana koju pojedete i konobari koji, mada ne govore maltene nijedan jezik osim portugalskog, toliko su ljubazni i dragi, i toliko se trude da vam izađu u susret, da hteli-ne hteli morate da zaboravite i na prosjake i na činjenicu da je meni uglavnom napisan na portugalskom. E sad, sreća naša da smo govorili španski, pa smo se uz malo manje akrobacija i bez pantomime dostojne Marsela Marsoa, sporazumeli bolje od ostalih stranaca. E sad, da nabrajamo sve taverne i restorane u kojima smo jeli i prežderavali se nema smisla, s obzirom na to da svaki zaslužuje barem pola ovakvog teksta. Samo ćemo vam reći da se najbolje jede u četvrti Bairo Alto. Nacionalno jelo koje se sprema na najmanje 3.852 načina jeste sušeni bakalar. Jedu ga i vole svi, barem jednom nedeljno. E sad, ako ste skloni eksperimentisanju, preporučujemo male puževe „caracios“ servirane sa tostom i puterom. Naravno, maslinovo ulje ide u sve živo, a i sveži korijander. Legenda da Beograd ima najbolji noćni život, u najboljem slučaju ne odgovara istini, barem kad se vratite iz Lisabona. Barovi i klubovi po Bairu Altu pune se tek oko dvojke ujutru, pa sve do zore. Većina ih se nalazi na dokovima reke Težo ispod mosta 25. april. Najpoznatiji i naravno fensi noćni klub je LUX. Gazda mu je niko drugi nego Džon Malkovič koji zna kako se radi posao. Klub je na nekoliko spratova. Svaki je uređen u drugom stilu i sa drugačijom muzikom. A veličanstveni pogled na Težo vam je pred očima odakle god hoćete. I dok smo se vraćali jednog jutra iz ludog provoda, u ušima nam je odjekivao fado. Fado Amalije Rodrigeš, Misije, Marize i mnogih drugih pevačica fada koje smo čuli. Ako je tango tužna misao koja se pleše, onda je fado sudbina koja se melanholično priseća boljih prošlih vremena. To je pesma o usamljenosti, neuzvraćenoj beznadnoj ljubavi i nostalgiji. (Nastavlja se)