Svečari u sremskoj ravnici

Dok se jedva izvlačimo iz beogradske gužve na „Gazeli“, taksista priča kako ima svakodnevne ture Beograd – Ruma. Cena karte je 250 dinara. Malo manje nego autobus, a malo više nego voz. I sve se ugovara jednim telefonskim pozivom, rezervišu se mesta. Imaju „dil“ sa ljudima da se kreće od Sava centra jer ih kod železničke stanice juri policija. Odredište: Voganj – selo pet kilometara od Rume. Srem. Ravnica. Sveti Nikola i prvi sneg. U kolima se pretresa aktuelna situacija u selu Dobrinci, jer su dotična žena i taksista komšije u selu. Imali su neiscrpnu temu svih pedesetak kilometara koliko smo se vozili zajedno: ko je klao svinju za zimu, koliko je bilo masti, kobasica, krvavica… i šta radi ovaj, i onaj, tetka, sestra, svastika, i šogor… A idemo preko Šimanovaca, Pećinaca, Kraljevaca, da izbegnemo naplatnu rampu na auto-putu. I za sat vremena bili smo u Rumi. Odatle u sopstvenom aranžmanu do Vognja, sela koje je po predanju imalo hrastovu šumu i tu su se palile velike vatre, ognji, koje su se videle preko ravnice. Idem na svečare – kako ovde kažu za slavu. Sveća na stolu, žito, vino. Domaćini stoje i služe. A gosti sedaju za trpezu. Dva „astala“ spojena u dužinu, drvene klupe. Na jednom zidu uramljena slika sv. Nikole. Na zidu nasuprot njemu Titova bista. U bronzi. Teška više od osam kilograma. Večera se sve „po redu“ i to posno jer je i ovako vreme božićnog posta. Riblja čorba, riblja sarma, dve vrste ribe (tostolobik i oslić) kojih se trideset kilograma ispeklo prethodnog dana u „tandari“, u dvorištu. Zatim ide papula, tj. pire od pasulja, zalivan uljem i začinima, i turšija. Jede se krsni hleb, koji je pop Jova tog jutra osveštao i hleb koji domaćini sami prave od integralnog brašna. I na kraju sitni kolači.
Svi su komšije i rođaci… Znaju se… a vreme je izbora. Pomalo se priča o politici ali ostaje uverenje da treba da pobedi „onaj naš“ ma koji to bio. Ima tu radikala, Koštuničinih, Novih komunista. Ali se najviše smeje i šali. Svečari su. I nazdravlja se. Domaćom rakijom iz flaše u kojoj je drvena petokraka. Kasnije mladi ostaju duže, sluša se Metalika i Riblja čorba i igra jamb.
Pojutarje je, drugi dan slave. Idemo na Vodicu. Polako, peške, kroz selo. Ravno je. Ušoreno. Ima jednu prodavnicu na koju nailazimo. I dva plakata: Šešelj srpski junak i Rečeno učinjeno – DSS. I vidim ambare za kukuruz i neke ljude koji cepaju drva. Prolazimo pored velike crkve u selu čiji su temelji položeni pre prvog američkog ustava, kako se ovde pamti. Tu je i partizanski spomenik. Tu je i Vodica, crkvica posvećena svetoj Petki. Nju je podigao Aleksandar Rig, austrougarski zemljoposednik. Po predanju, njegova bolesna žena umivala se vodom sa ovog izvora, pošto joj se, u snu, javila sveta Petka. Iz zahvalnosti što mu je žena posle nekoliko meseci ozdravila on je Voganjcima podigao crkvu. Malu, intimnu. Sada je sveže okrečena kao posledica skorašnje mobe Voganjaca. Održavana. I posećivana. Dolaze ljudi po vodu. Palimo sveće i umivamo se, jer valja se umiti na izvoru. Posle, sa druge strane, preko njiva, vraćamo se. Prolazimo pored „rupetina“ voganjske deponije. Nimalo lep prizor, ali negde i đubre mora da se baca. Blato je. I hladno je. Magla se spustila. Nailazimo na neki čudno ograđen prostor. Tu gaje puževe. Prelazimo kanal. Dečaci leti tu prave branu, očiste kanal i onda se kupaju. Uz put berem čkalj, da ponesem.
Popodnevni voz nas vozi iz Rume za Beograd. Železnička stanica je u raspadanju. Plafon se odvaljuje, sumorno je, kao iz nekog davno prošlog vremena. Ali postoji jedna prostorija koja je čekaonica. Neokrečena, prljava, sa drvenim klupama. Ali ima kalorifer. I topla je. Greškom ulazimo u voz iz Ciriha za Beograd koji saobraća deset minuta pre onog za koji mi imamo kartu. Hteli smo u Pazovi da izađemo kad kondukter reče: „Ma kakvi, samo častite sa sto dinara“. Mi častismo. Voz od dva, tri vagona. Međunarodni. Čist. Sa novim roze presvlakama. Pravo iz Ciriha, preko Rume za Beograd.