Ima nešto u toj biznis klasi. Nekako se čovek lako navikne na komfor i pažnju. A tek što se džet leg lakše prebrodi… Uverila sam se u to na letu za Dohu, prestonicu Katara. Prvo te dočeka taj čudni osećaj posebnosti – izdvojen si od „naroda“ iz ekonomske klase. Ulaziš pre njih da se udobno smestiš, pa uz pićence gledaš kako dolaze. Šalu na stranu, iako sam proputovala poprilično mnogo, prvi put sam letela biznis klasom, sa kolegama novinarima.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }
Utisak je zaista odličan. Eh, kako bi bilo divno da mi se uvek tako može. Samo što sam se smestila, prišla mi je stjuardesa Katar ervejza – ispostaviće se Makedonka Nataša, koja odlično govori srpski – da se koleginici i meni predstavi i poželi nam dobrodošlicu, pita šta bismo da popijemo i onda meni doda da ne brinem za hranu (naručila sam unapred, jelte, vegetarijanka sam), jer su specijalno za mene pripremili vege klopu. Pa, divota, pomislih.
Nataša nam donese kartu pića. Svega ima, od kafa i sokova do fensi vina i piva, koktela i viskija. Uz tople bademe, kikiriki i indijski orah gustirala sam Pino noar. Odlična kombinacija. Toliko mesta za noge ima, wow. Večita boljka ekonomske klase. Iako mi je let bio u podne, te uopšte nisam bila umorna, pomislila sam kako bi bila grehota da ne padne jedna dremka. I bila je divna – spušteno sedište, maska preko očiju, čepići u ušima.
Nakon dremke krenuh do toaleta da se osvežim. A tamo me pored lavaboa dočekale četkice za zube sa kaladontom, tečni sapun, krema za ruke, čak i brijač sa pastom za brijanje. Sve lepo upakovano u celofan, samo čeka da se putnici biznis klase posluže. Sve vreme predivna stjuardesa Nataša leti oko nas… Znam da joj je to posao, ali ljubaznost uvek prija. Lepo smo se isćaskale. Reče nam da je iz Kumanova, da je četiri godine živela sa kolegom iz Srbije i da zbog toga zna srpski.
I malo pomalo, došlo vreme da se ruča. Sada nam stjuardesa iz neke od azijskih zemalja (nisam razumela odakle, niti kako se izgovara njeno ime) postavi salvete – ne daj bože da se isflekamo. Reko' mogla bih pogledati neki film dok nešto grickam. Monitor se izvlači iz sedišta. Naravno, najnoviji i najpopularniji naslovi su tu. Od muzike sve i svašta, a može i Kuran da se čita. Odabrala sam novog Bonda.
Stiže prvo kuvano povrće, pa onda meze sa humusom i na kraju glavno jelo – testenina sa pečurkama. Klopa je zaista bila vrhunski ukusna, a porcije velike. Moje kolege, saborci u putovanju, rekoše da je i njima hrana bila perfektna. Još malo dremke, mjuze i posle nekih pet sati stigosmo u Dohu. Odmorni i spremni za obilaske.
U Dohi kiša može da padne, recimo, neka četiri puta godišnje, ako sam dobro razumela vodiča. Nas je sačekala čim smo sleteli na međunarodni aerodrom Hamand. Pomislih koji sam baksuz. Malo sam se zabrinula, ali ne zadugo, jer dok smo stigli do hotela, već je prestala. Pošto smo sleteli uveče, nisam mogla dobro da čeknem čuvenu prestonicu Katara, ali su me svetla velelepnih zgrada zaslepila.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
