Udobno i tiho

Ruska prestonica s gotovo devet miliona registrovanih stanovnika, plus milion neprijavljenih žitelja, ali i sa 2,5-3,5 miliona onih koji svakodnevno „nekim poslom“ dolaze u Moskvu, ne bi mogla da funkcioniše bez „usmerenog železničkog podzemnog“ prevoza.
Na bulevarima, prospektima i ulicama Moskve svakodnevno se kreće više od četiri miliona automobila, pa i pored toga što su široke, gradske saobraćajnice – pre svega one u centralnom gradskom jezgru, ali i one koje „dolaze“ iz Podmoskovlja – neprestano su zakrčene vozilima. Zato je metro jedini efikasni prevoz u ruskoj prestonici. Istini za volju u špicevima, u vreme dolaska na posao i odlaska s posla, stvaraju se velike gužve iako je razmak između dolaska metroa manji od 60 sekundi, zadržavanje u stanici isto toliko, dok je vreme za koje kompozicija napusti stanični prostor uvek 12 sekundi. Mimo špiceva, sasvim je realno da se veći deo vožnje ne provede stojeći.
Prva linija „Moskovskog metropolitena imena V. A. Lenjina“ otvorena je pre 72 godine, maja 1935, da bi danas imao 12 linija ukupne dužine od 289 kilometara, sa 172 stanice, od kojih kroz 25 prolazi više od jedne linije, ali sada pod imenom „Moskovska usmerena podzemna železnica“. U 9.000 kompozicija dnevno se preveze devet miliona putnika za 21 sat radnog vremena, po ceni od 17 rubalja za jednu vožnju, mada postoje i povlašćene vožnje – mesečna karta je 77, dnevna – 35, 10 vožnji je 150, 20 – 240 rubalja,… Moskovski metro zapošljava 35.000 radnika čija je prosečna zarada 8.000 rubalja ili nešto više od 300 dolara. Najbolje su plaćene mašinovođe: 35-40.000 ili 1.000 do 1.150 evra, dok je pomoćnik mašinovođe plaćen 10-15.000 rubalja manje.
Izgradnja Moskovskog, uostalom kao i svakog drugog metroa u svetu, traje neprestano. Prema proceni analitičara ruskoj prestonici nedostaje oko 100 kilometara podzemnih koloseka. Do 2010. Moskva bi trebalo da dobije više od 50 kilometara novih linija. Za taj poduhvat planirana su ulaganja od gotovo četiri milijarde evra. U ovoj godini će biti utrošeno 23,5 milijardi rubalja ili 690 miliona evra, u 2008 – 20 (580), u 2009 – 35,9 (više od milijardu evra) i u 2010 – 27 milijardi rubalja (850 miliona evra). To drugim rečima znači da se u Moskovski metro godišnje investira više nego što iznosi celokupan budžet srpske prestonice (lane iznosio 600 miliona evra) u kojoj bi trebalo iduće godine da počne izgradnja prve metro linije. I dok Moskovski metro pripada tipu „teškog metroa“, sav je pod zemljom, beogradski bi trebalo da bude kombinacija u kojoj bi, ipak, dominirao „laki metro“, a to znači da bi većinom bio na površini, a samo izuzetno „u podzemlju“. Inače, u proseku novi kilometar Moskovskog metroa košta 45-50 miliona dolara.
Udobnost i komfor Moskovskog metroa nije za priču i hvalu, poput pojedinih stanica sa mozaicima, skulpturama, reljefima, ali na pojedinim linijama (Fililevska) počeli su da se koriste veoma lepo dizajnirani i izuzetno udobni vagoni. Naravno, i danas veliki broj putnika prekraćuje vreme čitanjem, i to mnogo češće knjiga nego novina. Takvo ponašanje „Moskviča“ nekada je tumačeno kao želja „ruskog čoveka“ za znanjem, odnosno, da se u komunističkom društvu na najbolji način koristi svaki trenutak. Istina je bila na sasvim drugoj strani – ljudi su čitali (ili se pravili da čitaju) samo da ne bi razgovarali sa slučajnim saputnikom, jer bi to mogao da bude provokator ili doušnik koji bi ih prijavio „gde treba“.
Uostalom mnogi su zaglavili u Sibir, jer su se poverili susedu u metrou da su „gužve nesnosne, da su vagoni neudobni“… Zato je bilo bolje čitati, čitati i samo čitati. Stare navike se u novoj, demokratskoj Rusiji, sporo menjaju.