Umro je šegrt, rođen je filozof

Poput nedaleke Ženeve na Lemanskom jezeru i Ansi, tridesetak kilometara dalje na jugu u Francuskoj, nalazi se na jezeru, samo daleko manjem od Lemanskog. Jezero Ansi, nazvano po gradu (ili grad po jezeru – sad svejedno), ispunilo je jednu alpsku kotlinu; dugačko nešto manje od dvadeset kilometara, a u najširem delu široko tek dva-tri. Turistički brodić, sledeći obale jezera i pristajući u svim lukama, obiđe ga za dva časa. Iako su jezero i grad okruženi najpoznatijim ski centrima: Albertvilom gde su održane tri puta zimske olimpijske igre, Meževom, Šamonijem, Avoriazom, Alp d’Iezom… Ansi je letovalište. U proleće dolina oko jezera ozeleni, a voda u jezeru se do leta ugreje, te se mnogi u njemu kupaju. Najveličanstveniji prizor je ogledanje u jezeru grandioznih Alpa, pre svega vrha La Turnet (2.351 metara), odmah iznad grada, koji do kasno u proleće ostaje opasan snegom.
Najlepši deo grada je staro jezgro Ansia, oko ušća rečice Tiu, pretvoreno u pešačku zonu. Na kejovima su mnogi restorani i kafei. Ovde u Savoji kulinarske đakonije su po mom ukusu. Šunke, sirevi, čak su i skoro sva jela spravljena od ove dve komponente, sa dodatkom krompira i naravno vina. Namerno preskačem, jer me slatkiši ne interesuju, da je Ansi poznat po čokoladi. Specijaliteti su čokolada punjena kafom, ili filovana prženim bademom u šećeru, ili lešnicima… Lutajući starim gradom, ako vam se učini neka terasa restorana privlačnija na suprotnoj strani, kao što najčešće i biva, tu je odmah jedan od mostova da pređete na drugu stranu. Prelazeći ga, vredi se zaustaviti. Ne zbog žardinjera punih cveća okačenih na ogradu, već zbog toga što je najlepši pogled na grad sa mosta. Najteže je odabrati pravi restoran. Mnogi su privlačnog izgleda, međutim, umesto restorana namenjenih turistima tražim lokalnu krčmu u kojoj su češći gosti meštani. U njima je hrana ukusnija, ali pre svega tu osetite duh mesta.
Kad pišem o Ansiju, ne smem da propustim da kažem da je u njemu jedan neuspešan šegrt, graver iz Ženeve, postao književnik, jedan od najznačajnijih filozofa prosvetitelja, koji je izvršio ogroman uticaj na umove svog veka i na vođe Velike francuske revolucije i tako uticao na svet sve do današnjih dana. Naravno, reč je o Žan-Žaku Rusou. Majka mu umire ubrzo po njegovom rođenju, otac ga napušta kada mu je bilo deset godina, gazda kod koga uči graverski zanat ga maltretira. Sa 16 godina beži iz rodnog grada u Ansi. Slučajno sreće katoličkog popa, strasnog protivnika kalvinizma, koji ga prevodi u katoličanstvo i pronalazi mu prvog, mi bismo rekli sponzora, gospođu De Varen, takođe doskorašnju pripadnicu protestantske crkve, koju je preobratio u katoličanstvo isti sveštenik. U Rusoovom autobiografskom delu „Ispovesti“ čitalac će naći poetske opise tog susreta u episkopskoj palati u Ansiju. Filozof samouk će u delu „O poreklu nejednakosti“ pozivati na nasilnu zamenu svakog apsolutizma demokratskom vlašću, koja odgovara društvenom ugovoru, opisanom u istoimenom njegovom delu. Srećom, umro je pred revoluciju te nije imao nesreću da upozna njenu ružnu stranu, nasilje, praksu revolucije, koja humane ideje pretvara u svoju suprotnost. Zoran M.