Zeleno more u podnožju Stare planine

Kad putnika namernika zadesi put u srednjem Visoku na obalama Zavojskog jezera, kakav je bio slučaj s potpisnikom ovih redova, zastaje dah od lepote koju pruža modrozeleno jezero. Ovih toplih zimskih dana pravi je raj za ptice, jer nema leda kao ranijih godina, niti njegov sklad narušava buka čamaca.
Sakriveno u podnožju Stare planine, proglašene Parkom prirode, jezero pleni svojom atraktivnošću. Nalazi se na dvadesetak kilometara od Pirota. Leti ovo, kako ga mnogi željni mora zovu, pirotsko more, prava je Meka za ljubitelje netaknute prirode i čiste vode pa mnogi iz Pirota, Niša i Beograda, bežeći od gradske vreve, užarenog asfalta i željni mira, hrle podno Stare planine. Moj saputnik, kao da mi čita misli, kaže:
– Ovde, brate, zaista sva čula uživaju.
Na obalama jezera nikle su brojne vikendice, šatori, kamp kućice, mala vikend naselja. Nikome ne smeta što je put bez asfalta i što nigde u blizini nema prodavnice. Važno im je da budu u prirodi. Brzo ih omami lepota jezera koje je pravi raj i za ribolovce. Oči se odmaraju u modrozelenoj boji, posebno ovih zimskih dana kada je svuda naokolo pusto.
Zaustavljamo se na Belskom mostu, omiljenoj destinaciji ribara koji se leti načičkaju kraj njega i u miru čekaju da udica zatrese i osmehne im se sreća. Mirno je svuda. Okolna brda prekrio je beli pokrivač, a povremeno proleti poneka ptica. Usput srećemo staroplaninskog gorštaka koji „naoružanom“ ovećom toljagom, s bundom i kapom, žuri u grad.
– Čim je malo pao sneg autobus je prestao da dolazi u ovaj kraj, a ja moram u grad. Nemam drugi izbor. Uzeo sam „pešačku kartu“ i eto me u gradu za četiri sata – reče i nastavi put.
Ne stigosmo ni da ga pitamo za zdravlje, iz kojeg je sela i koliko mu je leta. Žuri on, ali žurimo i mi. Na obali jezera ostala su sela Pakleštica i Bela u kojima, uglavnom, žive starci.
Žurimo prema Gostušu, najudaljenijem selu u tom delu opštine. Ono malo žitelja, mahom starih, uvek je spremno za priču. U selu su već odavno stali i vreme i život. Ovo staroplaninsko selo nalazi se na trideset petom kilometru od Pirota. Zvuk automobila koji se teško probija izlokanim seoskim putem narušava gotovo idiličnu tišinu sela. Tu i tamo seoskim putem protrči poneka kokoš ili mačka. Zimsko pre podne, kao i svako drugo, za ono malo gorštaka u ovom selu protiče u svakodnevnim obavezama. Iz ponekog dimnjaka kulja gusti dim.
U seoskoj prodavnici u centru sela ono malo meštana s pažnjom sluša najnovije vesti. Glasno komentarišu, pretresaju Ahtisarijev plan, minule parlamentarne izbore i ko će s kim u Vladu, cene, besparicu, penzije… Pitaju šta će biti sa Srbijom, hoćemo li skoro dobiti Vladu i ostati bez Kosova. Čuli su i za plan Vlade Srbije o razvoju turizma na Staroj planini, žičarama, hotelima, seoskom turizmu. Svako, naravno, ima svoje mišljenje, a mnogi čak „znaju“ i datum kada će zabrujati mehanizacija u Vrtibogu, Belanu i Bratkovoj strani. Zadovoljno trljaju rukama unapred što će se i njima možda osmehnuti sreća.
– Dolaze već mnogi sa strane i merkaju naše oronule kuće, pitaju za cenu, traže plac, žele da grade kuće i vikendice. Daj Bože da budem živ i to da vidim pa onda mogu i da umrem – reče jedna starina, dok u seoskoj prodavnici ispija flašu piva.
U smiraj dana napuštamo ovaj prelepi kraj i u kolima naglas razmišljamo da li će zaista Stara planina sa svim svojim lepotama, Zavojskim jezerom, netaknutom prirodom i neiskorišćenim potencijalima za razvoj stočarstva biti šansa ovog kraja koju treba iskoristiti, ili će to biti još jedan sanak pust?
– Ne bi valjalo da je tako – gotovo uglas rekoše nam na kraju staroplaninski gorštaci, ubeđeni da je konačno došao red i na njih i da ovoga puta neće biti prevareni.