Opasno poigravanje sa četnicima

Da ne pominjem neke ranije tekstove, ali to je na svoj način učinio i Zoran Panović u nedeljnom uvodniku od 31. marta, čas šegačeći se sa četničkim jelovnikom, čas pominjući „izvesne četničke zasluge u početku ustanka u Srbiji“, pa šta bi bilo da su pobednici bili četnici, pa kakav je odnos današnjih partija prema rehabilitaciji, tvrdeći da čak i Preokret rehabilituje Dražu i četnike itd. Čitalac se na kraju zapita: Šta je pisac hteo da kaže?

Mislim da je stvar suviše ozbiljna za ovakvo poigravanje, a za mene je još ozbiljnije Danasovo obimno ustupanje novinskog prostora zastupnicima teze da Draža Mihailović nije bio ni izdajnik, niti saradnik okupatora (Kosta Nikolić i Aleksandar Pavić na skoro celoj strani u Danasu od 2. aprila). Da sam mlađa, mogla bih da im poverujem na reč, ali pripadam generaciji još živih svedoka koji se dobro sećaju nekih događaja za vreme nemačke okupacije, a koji dokazuju da Draža Mihailović ne samo da nije vodio nikakvu antifašističku borbu već je, naprotiv, sarađivao sa Nemcima.

Za vreme okupacije živela sam u Valjevu i dobro pamtim prizor s kraja 1941. godine, kada sam, prolazeći glavnom gradskom ulicom, na putu do škole, danima viđala dugačku kolonu zarobljenih partizana, koje su nemački vojnici sprovodili na izgradnju aerodroma u obližnjem selu Divci. Bio je novembar, sneg je provejavao, a oni su bili bosi i u iscepanoj odeći. To je trajalo nekoliko dana, a onda su ih Nemci sve streljali na Krušiku. Te partizane, a bilo ih je 360, zarobili su četnici kod Gornjeg Milanovca i predali ih svojim saveznicima, nemačkim okupatorima.

I danas postoji njihovo zajedničko Spomen-groblje na Petom puku u Valjevu, mada ne znam gori li još uvek plamen koji je Tito na tom mestu zapalio 1967. godine, kada je došao da se pokloni žrtvama. Neka gospoda istoričari i političari iz komisije za rehabilitaciju, koji se tobož zalažu za istinu, obiđu Spomen-groblje u Valjevu, jer će tu naći najverodostojniji dokaz jednog četničkog zločina i njihove izdaje.

Ja ne znam ni za jedan sukob četnika i Nemaca, ali dobro pamtim kako je, u gluvo okupacijsko doba, jedne noći grupa četnika ušla u Valjevo, pohvatala desetak pripadnika ilegalnog partizanskog pokreta i sve ih poubijala. Među njima i mog druga Đorđa Vuča, studenta tehnike, sina poznatog pisca Aleksandra Vuča. Saradništvo četnika i Nemaca bilo je najvidljivije krajem leta 1944. godine, kada su se četnici pored živih Nemaca slobodno kretali po Valjevu i kada je pred oslobođenje grada (15. septembra 1944) valjevska bolnica bila puna ranjenih četnika, stradalih u borbama sa Šestom ličkom i Prvom proleterskom divizijom Narodnooslobodilačke vojske, potonjim oslobodiocima Beograda.

Na kraju hoću da kažem da meni nisu potrebne ničije izjave o tome da li je neko bio izdajnik i saradnik. Ja sam tu izdaju i saradnju svojim očima gledala, a takvih svedoka istorije ima širom Srbije. Da je htela da ih čuje, država celu ovu stvar ne bi ovako zdušno ni pokrenula.

Autorka je novinarka u penziji