Saksonska i srpska tradicija

Kao uvod može nam poslužiti jedan istorijski događaj s prijema koji je vizantijski car upriličio posle prvog krstaškog pohoda, tj. to kako je on protumačen u dva potpuno različita kulturna modela. Jedan od zapadnih vitezova bio je zaprepašćen time što na gozbi „samo jedan čovek može da sedi, dok svi ostali moraju da stoje“, te je u znak protesta i on seo na carev tron! Taj čin je u vizantijskom taboru bio protumačen kao čin „neupućenosti zapadnog divljaka u tančine vizantijskih ceremonija“, a u zapadnom – kao primer svesti o „vlastitom dostojanstvu“, gde vitez u vladaru vidi čoveka koji je „prvi među jednakima“, a ne vidi ga kao „gospodara pred robovima“! Bilo je to zapadnjačko „trasiranje puta“ ka „Magna karti“ iz 1215. god. i objašnjenje zašto su nju stvorili Saksonci, a ne Vizantinci, Persijanci, Kinezi ili Sloveni.

Dok su Vizantinci na ruševinama Rimskog carstva sačuvali pravni sistem u formi Justinijanovog kodeksa, gde će jedan od principa biti i taj da „što je po volji caru, to ima snagu zakona“, dotle će Germani, nošeni inercijom svoje prademokratske tradicije, na zapadnim ruševinama istog carstva vekovima izgrađivati stalno nove i nove sociološke elemente udruživanja. Germani su bili ljudi akcije, ratnici, čiji je opstanak zavisio od njihove sposobnosti da ovladaju mehaničkim odnosima između stvari i ireverzibilnim vremenskim tokovima; mi smo, pak, bili poljoprivrednici, koji su pokušavali da ukrote neprestane promenljive oblike spoljašnjosti pomoću statičkih, vanvremenih pojmova. Da bi doskočili nepredvidljivim vremenskim tokovima, oni su objekte stvarnosti predstavljali kao dinamičke entitete, a mi smo pokušavali da preživimo pomoću mitskog „ritualnog produženja prošlosti“, a svet smo shvatali kao nešto „suštinski statično i nepromenljivo“.

Od V veka pa do normanskog osvajanja 1066. godine, osnovni sociološki ton životu naseljenika britanskog ostrva davali su Saksonci. Negde od VI veka na Ostrvo se doseljava i drugo germansko pleme, Angli, te tako neizbežno dolazi do njihove interakcije. Kad su se te dve skupine naroda srele, kad su svi počeli živeti zajedničkim kulturnim i političkim životom, našli su se pred novim društvenim problemima za čije je rešavanje bio neophodan razvoj i novih intelektualnih moći i novih institucija. Ratovi, povećanje osvojenih teritorija i broja stanovnika, mešavina plemena i naroda – rađa novi društveni organizam: sedam kraljevstava, nastalih u međuvremenu, u 9. veku završava unijom u jedno – kraljevstvo Veseks. U tim kraljevstvima monarh nije dobijao presto po pravu nasleđa, nego je biran na osnovu ličnih sposobnosti. Birao ga je savet najmudrijih (među svetovnim i sakralnim licima). Osnovna funkcija kralja bila je da predvodi ratne pohode te da predsedava crkvenim saborima. Morao je raditi za opšte dobro, inače je sasvim legalno mogao biti svrgnut sa prestola. Kralj se nije mogao mešati u odluke koje su donosili lokalni organi vlasti: seoske i gradske skupštine i sudovi, sreske i okružne skupštine.

Eto, to je bio put ka „Magna karti“, ka otvorenom društvu, koje je, kao i svaki „otvoreni sistem“, bilo sposobno da se razvija, a taj razvoj je tekao kroz procese zasnovane na ireverzibilnom poimanju vremena („dobroj beskonačnosti“), gde je svako novo događanje, makar i naizgled iste vrste, na izvestan način uvek bilo tretirano kao drugačije, kao nešto što traži nov i kvalitetniji pristup. – I sve to za razliku od zatvorenog društvenog stanja u kome smo živeli mi („loša beskonačnost“), u kom se težilo održanju ili ponavljanju uvek istih društvenih formi i u kome, kao u svakom „zatvorenom sistemu“, nije bilo razvoja, te se i dalje nastavlja vizantijska i osmanska tradicija, u kojoj podanici nisu vlasnici ne samo sredstava za proizvodnju nego ni onoga što proizvode, ali ni sopstvenih života. U kulturi gde je strah od smrti suzbijan strahom od kazne konzervirala se tradicija nepoverenja u ljude, pesimizam, tu za tradiciju slobode i ljudskog dostojanstva nema mesta.

U zapadnom feudalnom društvu, pak, postojao je široki dijapazon i gradacija sloboda i zavisnosti. Iako nije bilo individualnih sloboda u današnjem smislu reči, nije bilo ni potpunih nesloboda. Vlastela nije imala posla direktno s pojedinim seljacima, nego s opštinama, selima i okruzima, koji su omogućavali seljacima da se suprotstave vlasteli u sudskim procesima u slučajevima kada su ovi pokušavali da prekrše običaje u cilju ličnog bogaćenja. I dok su u despotskim sistemima svi bili robovi od vrha do dna, čovek je u zapadnom feudalnom društvu bio staleška ličnost koja je imala svest o tome da kvalitet njegovog života zavisi od drugih ljudi, od moći – ceha, grada, vlastele – a to je sve vodilo ka razvijanju poverenja u sugrađane i njihovog međusobnog uvažavanja. Bio je to put ka optimizmu u zajedničkim poduhvatima.

Komunizam nas je vratio u „prokletu avliju“. Tito je umro 1980, a mi smo protraćili još 30 godina i danas smo dalje od evropske kulture nego što smo to bili čak i pod Brozom. Despotska kultura se prenela i u XXI vek, te naša omladina počinje da ljubi svoje okove i slavi despote (Gadafija, Čaveza i slične) i, kao u svakom zatvorenom društvu, radi direktno u korist svoje štete.

Na kraju zabeležimo i to da se u Engleskoj, gde je nastala industrijska revolucija, koja je iz temelja promenila život na planeti, u periodu od 1700. do 1800. broj stanovnika povećao za 50 odsto, a od 1800. do 1900. za 260 odsto! Za to vreme, naši daleki preci jedva preživljavaju u selima osmanske imperije. Ni Uzbek u Monteskjeovim „Persijskim pismima“ ne kaže uzalud: „Stanovništvo se najviše smanjuje tamo gde vlada despotizam.“ Razumemo li mi ove reči?