Turska ljutnja

Erdogan je rekao kako su se krajem maja 2013, u vreme antivladinih protesta u istanbulskom Gezi parku, zapadni mediji tamo „preselili“, dok su sada „gluvi i slepi“, kada „Pariz i Brisel gore“. Istovremeno sa ovim opaskama turskog predsednika, Ankara je upozorila Berlin da bi Bundestag mogao, prema rečima zamenika premijera Numana Kurtulmuša, da „uništi“ tursko-nemačke odnose ako na sutrašnjoj sednici zločin nad turskim Jermenima tokom Prvog svetskog rata proglasi genocidom.

Turska ima svako pravo da osuđuje dvostruke aršine Zapada. Stav Ankare o odnošenju drugih država prema zločinu nad Jermenima je poznat. Međutim, dramatične izjave iz Turske u ovom trenutku, zapravo, još jednom ukazuju na nezadovoljstvo te zemlje zbog toga što Evropska unija nije ukinula vizni režim njenim građanima, kako je ranije bilo dogovoreno.

Vrhunac turske ljutnje je, naravno, izražen u pretnjama da Ankara neće sprovoditi sporazum o izbeglicama koji je postigla sa EU. Turska je, prema poslednjim podacima, primila više od 2,7 miliona Sirijaca. Sporazum predviđa da EU za svakog Sirijca koji je „ilegalno“ stigao u Grčku i kojeg zbog toga vrati u Tursku, primi jednog Sirijca iz Turske. Međutim, broj izbeglica koje je EU na taj način dosad prihvatila je neverovatno mali, do sredine maja – svega 177.

Odbijajući da Turskoj odobri bezvizni režim, EU predvođena Nemačkom je ukazala da Ankara nije ispunila sva 72 tražena uslova među kojima je najveću pažnju privukao onaj kojim se zahteva da Turska odustane od strogih antiterorističkih zakona čija bi posledica, pored ostalih, mogla da bude hapšenje desetine poslanika kurdskih stranaka.

Da li bi Turska zaista mogla da široko otvori vrata izbeglicama prema Evropi, ili da li bi EU mogla da popusti? Odgovori na ova pitanja mogli bi da stignu posle britanskog referenduma 23. juna. Birače, naime, plaše da će ako ostanu u EU kod njih početi da dolaze najpre Turci, ali i Srbi, Crnogorci, Albanci… Pobedi li takav strah, eto još jedne velike nevolje, ne samo za Evropu.