A ja sam za okupaciju

 Stvarno i jeste baš smešno: da se dvadeset i kusur godina boriš za vlast, a kad je se (gotovo) dočepaš, objaviš da za tih 20 godina nisi uspeo da pripremiš par partijskih mozgića za par državnih (političkih) funkcijica, e pa to je stvarno ništa drugo nego smešno. Naročito kad Aleksandar Vučić na legitimna pitanja novinara nasrne takođe pitanjem: a koga ste vi pripremili? A Ivica Dačić, sve osvrćući se prema onima što su mu iza leđa i bukvalno ličeći na Kralja Ibija, pripreti: Narode moj, primeniću te! I bez tebe sam odšepeljati u Evropu! Dakle, da 20 i kusur godina potrošiš boreći se protiv celog sveta, da zemlju izložiš nepotrebnom a nepopravljivom bombardovanju osiromašenim uranijumom, a onda sve pripremiš za kompletnu predaju tom svetu, e pa stvarno je samo smešno. Smešno nije jedino pitanjce: zašto Aleksandar Vučić i Ivica Dačić viču na sve nas? Umesto da u skladu sa demokratskim evropskim načelima objave međunarodni tender za okupaciju Srbije, pa ko ponudi bolje uslove i atraktivnije kadrove neka izvoli. Nije u skladu sa Ustavom? Stvarno? Pa Ustav ionako skoro svi hoće da menjaju odmah, a neki to već čine u hodu. Ovo je moj prilog.

TUĐA RUKA SVRAB NE ČEŠE: Srbija je mačistička država i ništa prirodnije nego da uvod u tu predaju počne sa Dominik Stros Kanom. Za koga bi u Srbiji, da budemo pošteni, malo ko znao da ga nije proslavila jedna međunarodna seks-afera, pored mnogo internih francuskih pre toga i posle toga. Jedna je upravo u toku. Sad promoteri ideje da Dominik Stros Kan, inače otac četiri kćeri, kao savetnik ili nešto drugo, preuzme brigu o našim finansijama, preko tog detalja iz Stros Kanove biografije prelaze kao preko nevažne stvari i čak s prezirom odbacuju svaki komentar na tu temu, u Srbiji u kojoj ljudi nikako da nauče da javni posao nosi neke javne obaveze. Pa se čovek s pravom pita zašto je onda svojevremeno Vuk Obradović praktično izbačen iz Vlade Zorana Đinđića i zašto se tako sablažnjivo po medijima komentarišu javne demonstracije ljubavi Milutina Mrkonjića za Anu Bekutu? Ah, da. Stros Kan je stručnjak svetskog formata, a ovi naši su samo lokalni švaleri!!! E pa što se toga tiče i kratko: u sektorima koje bismo mi da ubrzano razvijamo odnosno sređujemo – industrija i finansije – Dominik Stros Kan ima direktno četvorogodišnje iskustvo. Francuski ministar industrije bio je dve godine, od 1991. do 1993. godine, i francuski ministar ekonomije, finansija i industrije takođe dve godine od 1997-1999. godine. Samo kratko da skrenem pažnju: ni po udelu industrije u ukupnoj ekonomiji ni po stanju finansija, Francuska danas ne predstavlja uzor zemlju. Nego narastajuću brigu. Dominik Stros Kan je od 2007. do 2011. godine bio na čelu Međunarodnog monetarnog fonda. Što se mene tiče, ostaće zapamćen po tome što je u stavovima MMFa izvršio neke promene koje vuku na kod nas toliko obožavanog Štiglica: složio se, naime, da liberalizacija kapitalnih tokova nije uvek dobra mera, odnosno da ograničavanje tih tokova u određenim uslovima ima opravdanja. I, a u skladu sa opravdanim pritiscima zemalja čija ekonomska snaga raste, uveo je prvi u rukovodeći tim MMFa Kineze, doduše na nižim, koliko se sećam, savetničkim funkcijama. I najzad, Stros Kan je francuski socijalista. A francuska solidarna ekonomska doktrina bi nam takođe legla. O čemu bi gospođa Angela Merkel imala šta da kaže, ali ona ovde nije tema.

JAT SA NOVIM REPOM: JAT je bio kompanija kojom smo se nekad s pravom ponosili. Ali to je bilo pre nego što su ga udruženim snagama uništili : međunarodna zajednica, domaći političari i njihovi bliži i dalji rođaci i prijatelji i dugogodišnje otvorene američke ucene i pritisci da odustane od davno zaključenog ugovora o kupovini Er basovih aviona i kupi Boingove. Ima ih koji ozbiljno tvrde da je firma Etihad iz Ujedinjenih Arapskih Emirata u stvari američko rešenje ovog poslednjeg najtvrđeg problema davno bivšeg Jata. Ali, ko sad mari.