Krivotvoreći jednu sintagmu Borislava Pekića mogao bi da kažem da su političke partije deoničarska društva za proizvodnju i distribuciju nade. Na izbore izlaze oni koji imaju nadu i koji umeju da se nadaju. To su izborni participanti. Na izbore ne uzlaze oni koji su se mimoišli sa nadom i koji više ne znaju šta je to nada i kako čovek da se nada. Ne izlaze na izbore još poneki.
Oni koji imaju neka neodložnija posla, oni kojima je biračko mesto prilično daleko, oni koji neće da se mešaju u ono što po njihovom viđenju stvari nije njihov posao. Oni koji misle da je politika kurva a oni niti vole niti cene kurve, oni koji misle da će to oko izbora posvršavati neki drugi od njih pametniji ljudi. Ima i onih koji bi izašli na izbore da je drukčije mogućnosti izbora, npr. povratak u socijalizam ili povratak u monarhiju ili povratak u carstvo Dušanovo… A pošto nema povratka u prošlost, ni odlaska u bolju budućnost, oni ostaju kod kuće i gledaju svoja posla. To su izborni apstinenti.
Danas je lakše napraviti prognozu raspodele glasova na političke stranke i koalicije, nego prognozu izlaznosti građana na izbore. Lakše je dakle doći do trenutne partijske identifikacije, odnosno izborne orijentacije, nego do stvarnog odnosa prema izlasku na izbore. U istraživanjima se gotovo uvek dolazi do podatka o većoj izlaznosti na izbore (izborna participacija) i manjoj izbornoj apstinenciji. Iako, pri tom, ne izađu na izbore svi oni koji imaju partijsku identifikaciju, a sa druge strane na izbore izađu i oni koji u trenutku ispitivanja nisu imali predstavu o tome za koga će glasati. Međutim, priličnu nepoznanicu predstavlja fenomen koji nazivam realna dostupnost biračkog mesta, čak i da je birački spisak zaista spisak punoletnih građana Srbije. Tako je još od 1990. godine. Biračka mesta nisu dostupna za najmanje milion građana, bilo zbog zaposlenosti i rada ili studiranja izvan mesta boravka i visoke cene dolaska do mesta za glasanje (putni troškovi), ne samo kad je u pitanju rad u inostranstvu, već svaki rad izvan mesta stalnog boravka. Potom su tu građani koji su u trenutku glasanja izvan mesta stalnog boravka zbog lečenja, rehabilitacije, odmora, poslovnih i turističkih putovanja i raznih drugih obaveza zbog kojih građani u trenutku izbora nisu u blizini biračkog mesta. Tu su i oni građani koji nisu u stanju da dođu do biračkog mesta zbog bolesti i nekog drugog hendikepa). Sve što je rečeno za dostupnost biračkog mesta važi i za dostupnost građana za uzorkovanje i anketiranje. Oni građani kojima nije (lako) dostupno biračko mesto realno su nedostupni i za anketiranje. Otuda mi ne možemo da anketiramo navedene i faktički prinudne apstinente. Anketiraju se samo građani koji su u datom trenutku u mestu svog stalnog boravka. Otuda je broj apstinenata za istraživača stvar uspešne ili manje uspešne procene, osim ako se ne odluči na uzimanje broja anketiranih apstinenata „zdravo za gotovo“. Tako je, na primer, od svih anketiranih građana u telefonskoj anketi tri-četiri nedelje pre izbora, čak 61 posto ispitanika reklo da će sigurno izaći na izbore, a još 20 posto da će verovatno izaći na izbore. Znači da ukupno četiri petine građana najavljuje uzlazak na izbore, a samo petina najavljuje apstinenciju, što se nije desilo ni u „najboljim danima“. Izlaznost će biti manja i od broja ispitanika koji najavljuju siguran izlazak na izbore (61 posto). Moje iskustvo govori da je za projekciju apstinencije važniji broj izborno opredeljenih građana nego broj ispitanika koji najavljuje apstinenciju. U našem slučaju, na osnovu podataka iz telefonske ankete obavljene tri-četiri nedelje pre izbora i procene broja građana kojima je realno nedostupno biračko mesto, procenjujemo izlaznost na oko 54 posto a apstinenciju na oko 46 posto. A da podsetim da se raspodela mandata vrši na osnovu broja onih koji su izašli na izbore, što ponekad zaboravimo.
(Sutra o tome koliko izbornom uspehu ne/doprinose koalicioni partneri)
„Opredeljenja među neopredeljenima“
Na našem uzorku od 1200 ispitanika, telefonski intervjuisanih, gotovo polovina je u trenutku istraživanja faktički apstinirala od hipotetičkih izbora (bilo da su izborno neodlučni ili da nisu hteli da se izjasne ili da su direktno rekli da neće na izbore, činjenica je da oni u našem upitniku nisu „glasali“). Verovatno zbog tolikog broja apstinenata nismo našli značajnije razlike u sociodemografskim obeležjima izbornih participanata i izbornih apstinenata. Ima nekih naznaka da će apstinenata biti više među poljoprivrednicima i ispitanicima sa dvogodišnjom ili trogodišnjom školom, kao i u najstarijem delu biračkog tela). S druge strane, ima razlika u ideološko-političkom profilu apstinenata i participanata. Navešćemo dve-tri značajnije razlike. Prva je razumljiva i podrazumevajuća – među „anketnim apstinentima“ ima daleko više onih koji među političkim liderima ne vide čoveka koji bi mogao da reši najveće lične i društvene probleme, potom onih koji nisu partijski opredeljeni, oni koji nisu glasali na prošlim parlamentarnim izborima i sl. Takođe je među apstinentima više onih koji su na prošlim izborima glasali za Demokrate ili Naprednjake. Među „anketnim apstinentima“ zapaža se slaba naklonost bilo kojoj partiji. Ako bi se u međuvremenu neko od najavljenih apstinenata predomislio pa izašao na izbore, nešto malo glasova bi otišlo koalicijama koje vode SNS, DS, DSS i SRS. Ukoliko bi liderske naklonosti prevagnuli u motivisanju apstinenata za izlazak na izbore, onda bi nešto malo više glasova imali Naprednjaci, Socijalisti i Radikali.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
