Do predsedničkih izbora u SAD još uvek ima više od pola godine i nemoguće je pouzdano znati ko će biti nominovan da zastupa velike partije, a još manje ko će biti 45. stanar Bele kuće. Ali nije prerano za davanje procene raspoloženja više od 320 miliona stanovnika zemlje i šta će to značiti za muškarca i ženu koji naposletku dominiraju u onome što većini ljudi širom sveta liči na beskrajnu političku sapunicu.
Dominantno raspoloženje danas u Sjedinjenim Državama jeste prilična anksioznost, ako ne i otvoreni bes. Vašington post je nedavno objavio članke u četiri dela, koji otkrivaju bes naroda prema Volstritu, muslimanima, trgovinskim sporazumima, Vašingtonu, policijskim pucnjavama, predsedniku Baraku Obami, republikancima, imigrantima i ostalim metama.
Detalji onoga što oni zagovaraju mogu itekako da se razlikuju, ali njihovim platformama je zajedničko obećanje o radikalnom odstupanju od statusa kvo.
Osnova ovog raspoloženja je jedva vidljiva, pošto je zemlja u boljoj ekonomskoj situaciji nego što je bila pre osam, devet godina, neposredno nakon ekonomske krize 2007-2008. Od tada je stvoreno više od devet miliona radnih mesta, kamate su niske (zbog čega su stambeni krediti i krediti za kupovinu automobila dostupniji), a pad cena benzina je ekvivalentan smanjenju poreza od 700 dolara za prosečnu američku porodicu. Štaviše, berza je zabeležila porast od 200 odsto u odnosu na najniži nivo od pre sedam godina, a milioni ljudi koji nisu imali zdravstveno osiguranje sada su ga dobili.
Ipak, ove dobre ekonomske vesti su u mnogim slučajevima izbalansirane slabim rastom prihoda domaćinstva, koji, kada se uzme u obzir inflacija, stagniraju nekih 15 godina. Postotak Amerikanaca koji rade puno radno vreme još nije dostigao nivo od pre sedam godina. A mnogi strahuju da će njihovo radno mesto nestati zbog strane konkurentnosti, novih tehnologija ili korišćenja usluga od spolja.
Ogroman broj Amerikanaca duže živi, ali su anksiozni jer ne mogu da izdvajaju sredstva koja su im potrebna da bi obezbedili garancije da će im penzija omogućiti da komotno žive u starijem dobu. Neki plaćaju premije zdravstvenog osiguranja, što su prethodno izbegavali zbog mandata kada je reč o reformama, koji su propisani pod vlašću Obame.
Tu je i pitanje neravnopravnosti. To uzrokuje pravi bes, ali problem ne leži toliko u nejednakosti (koja, iako se produbljuje, nije u suštini nova) koliko u smanjenju prilika. Američki san ustupa mesto klasnoj svesti, što je izuzetno velika promena za zemlju koja zasnovana na idealu da svako može da poboljša kvalitet svog života napornim radom.
Ali razlozi za anksioznost i bes prevazilaze ekonomske realnosti i brige. Tu je i osećaj fizičke nesigurnosti, bilo zbog kriminala ili zbog straha od terorizma. U mnogim zajednicama postoji i zabrinutost u vezi s tim u kom pravcu se kreću kultura i društvo.
Moderni mediji imaju tendenciju da pogoršavaju stvari. Naše doba je doba u kojem se emitovanje programa ograničava na uzak krug ljudi, umesto da se informiše šira javnost. Ljudi se sve više okreću kanalima s kablovske televizije ili veb-sajtovima koji učvršćuju njihove stavove i ideologije.
Malo toga može da služi kao uteha. Nacionalno raspoloženje prevazilazi izbornu kampanju i predstavljaće pravi izazov za novog predsednika i Kongres. Zbog podela u okviru i između Demokratske stranke i Republikanske stranke kompromis i formiranje koalicija koje su od suštinskog značaja za rukovođenje će biti gotovo nemoguće.
Zbog zabrinutosti u vezi s penzijom i raspoloživošću zdravstvene nege, biće još teže reformisati novčane nadoknade, mada će njihovo širenje podići nacionalni dug do rekordnih nivoa. Slobodna trgovina se krivi za gubitak posla i gubi podršku, mada je ona i izvor novih radnih mesta i većeg izbora za potrošače i učvrstila je stratešku poziciju Amerike u svetu. Imigracija, veliki deo nasleđa zemlje i izvor dragocenog talenta, sada je toliko sporna da su izgledi za reformu slabi.
Raspoloženje Sjedinjenih Država može i da osnaži nacionalnu usredsređenost zvaničnika. Pošto su već izgubili interesovanje za strani angažman nakon intervencija u Iraku i Avganistanu, koje su mnogo više koštale od onoga što su postigli, mnogi Amerikanci su skeptični u vezi s tim šta SAD mogu da postignu u inostranstvu. Isfrustrirani su zbog saveznika za koje smatraju da ne preuzimaju pravičan deo njihovih zajedničkih tereta, i sve su više uvereni da Vlada treba manje da se usredsredi na svet, a više na popravku onoga što je pogrešno u SAD.
Neki u drugim zemljama će nesumnjivo ovo pročitati sa zadovoljstvom; ali su ovo sve u svemu loše vesti za veći deo sveta. A manja je verovatnoća da će Amerika koja je rasejana i podeljena biti voljna i sposobna da preuzme vođstvo u promovisanju stabilnosti na Bliskom istoku, u Evropi ili Aziji ili u rešavanju globalnih izazova. A bez američkog rukovodstva velika je verovatnoća da će ti izazovi biti nerešeni i da će se pretvoriti u probleme ili, još gore, krize.
Autor je bio direktor političkog planiranja u američkom Stejt departmentu. Predsednik je Saveta za spoljne odnose
Copyright: Project Syndicate, 2016.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
