Strahota je ponovo udarila

Vest o novom terorističkom napadu u Francuskoj, ovog puta u Nici, u kome je poginulo više od 80 ljudi, izazvala je takva osećanja. Evropa je užasnuta novim terorističkim napadom na svojoj teritoriji. Izjave žalosti i osuda stižu sa svih strana. „Strahota je ponovo udarila na Francusku“, rekao je predsednik Fransoa Oland. Napad je izvršen 14. jula, na Dan pada Bastilje, nacionalni praznik, koji je simbol slobode, a predsednik Oland je produžio vanredno stanje i obećao: „Ništa neće uništiti našu volju da porazimo terorizam“. Analitičari su govorili da se novi teroristički napadi na Starom kontinentu mogu očekivati i da nije pitanje da li će već gde ponovo udariti. Nica, znači, nije iznenađenje. Čini se da je svet više šokiran metodom napada i razmerama zločina. Posle oružanih napada, eksploziva i bombi, u Nici smo imali napad kamionom. Po informacijama, napadač Muhamed Lahuaiej Bulel (31), koji je imao dvojno francusko-tunisko državljanstvo, nije bio ni na jednoj listi sumnjivih ekstremista. Imao je sitnije probleme sa zakonom, ne i ekstremizmom. Da li to znači  da više nigde nismo sigurni i da treba da sumnjičimo svakog čoveka arapskog izgleda?

Terorizam nije moguće potpuno poraziti, jer se pokazuje da, uprkos silnim bezbednosnim merama, ako neko hoće da napadne – napašće. Države, tačnije bezbednosne službe, ipak, sigurno mogu da učine više na sprečavanju napada i smanjenju posledica. Tu se, izgleda, kriju pitanja na koja zvanični Pariz mora da odgovori. Da li se, po završenom Evropskom prvenstvu u fudbalu, francuska policija opustila? Nakon prošlogodišnjih napada u Parizu, Francuska je uvela vanredno stanje i višestruko povećala sredstva i ljudstvo u bezbednosnim službama. Kako se onda desilo da se na javnoj proslavi nacionalnog praznika u Nici, na šetalištu, pojave kamion i terorista koji vozi dva kilometra, puca i gazi ljude? Gde je bila policija? Terorizam se uvek može posmatrati sa bar dva aspekta, bezbednosnog i političkog. Metode borbe protiv ovog zla zato moraju da budu kombinovane. Represivne mere jesu neophodne, ali očigledno nisu dovoljne. Evropa treba da se pogleda u ogledalo i suoči i sa svojom odgovornošću za destabilizaciju i ratove na Bliskom istoku i severu Afrike. U globalnom svetu ne mogu da gore Bagdad, Damask, Tripoli, a da budu mirni Pariz, London i Brisel. Evropske zemlje, pogotovo one sa brojnijom muslimanskom populacijom, trebalo bi i da se pozabave činjenicom da teroristi više ne dolaze spolja već su iz njihovog sokaka. Da li su samo ekstremisti odgovorni za to?

Posle napada u Nici ne treba da se zavaravamo. Teroristi su postigli svoj cilj i dobili prvo poluvreme. Da bi „civilizovan svet“ dobio drugo, umesto straha, panike i mržnje, potrebne su jedinstvene i ozbiljne mere na globalnom nivou. Njih do sada uglavnom nije bilo.