"Opravdani" i "neopravdani" zločini

(Valjda je mislio samo na političku klasu, u prvom redu na onu zbrda-zdola skrpljenu vladajuću garnituru u raspadu, mada nije isključeno da je mislio i na celi hrvatski nacionalni korpus, što, budući da je reč o Ivici Dačiću, ne bi bilo ama baš nikakvo iznenađenje!); dakle, ministar je izjavio da je današnja Hrvatska – (Za razliku od Srbije, recimo, ovakve kakva je danas, koju EU nestrpljivo iščekuje ne bi li je ovaj stub stabilnosti Zapadnog Balkana oplemenio!)

Tako nekako. I, bogme, ako ćemo pošteno, ministrov iskaz nije ni daleko od istine. Jer, ako tzv. tehnička vlada u Hrvatskoj (eh, da je posredi samo ona, a gde su još Kolinda, Kaptol, Akademija znanosti i umjetnosti i ostale nacionalne „postrojbe“!) kontinuirano i dugotrajno čini onakve nepodopštine i nacionalističke svinjarije kakve čini koje se u konačnici svode na glorifikaciju povampirenog ustaštva – onda to zaista i jeste sramota i Evropske unije, zato što je pod svoje okrilje primila jednu tako teško antifašistički obolelu državicu. A valjda i u toj samoj balkanskoj „kiflici“ od stida crvene (premda od samog crvenila nema velike koristi) pristalice onog, nažalost, manjeg dela elektorata zato što im je „bijedna njihova“ (da parafraziram g. Marijana Vogrineca) preplavljena regresivnom ideologijom.

Međutim, već bi se na prvi pogled rečene pojave dalo zaključiti da se tu pojavljuje jedan veliki problem i da se on ispoljava u tome što takve ili slične izjave glagoljaju/piskaraju u ovdašnjim „novinčinama“ /pozajmica od g. Basare/ i u moćnim sredstvima elektronske komunikacije – Dačić, Vulin, Vučić (doduše, ovaj potonji suptilnije i po pravilu iza neke zavese), oni i mnogi slični njima iz političkog spektra Srbije (a neretko i ne mali broj pojedinaca iz opštenarodnih „ešelona“). Problem je, velim, u tome jer navedena gospoda i prateći im istomišljenici nemaju bukvalno ni jotu moralnog prava da prigovore bilo šta bilo kome iz našeg okoliša na temu – stida i sramote! Zašto? Ako oni i nisu direktno učestvovali u teško oprostivim ratnim zločinima, njihova je bliska prošlost do vrha krcata logističkom, ideološkom, verskom i političkom podrškom „izvođačima radova na terenu“. Ali, njihov tvrd obraz, tvrđi od đona vojničkih cokula, odsustvo svake skrupule i njihova makijavelistički „propisana“ žeđ za vlašću tvore putanje po kojima sramotu i stid lansiraju na protivničku (neprijateljsku) stranu.

Identičan proces odvija se i u protivničkom taboru. Stoga politički i ini odnosi između Srbije i Hrvatske u suštini i ne mogu biti bolji nego što trenutno jesu. Povremena i privremena popuštanja zategnutosti potvrđuju pravilo: da se srpski i hrvatski nacionalizmi uzajamno pothranjuju tako što ne dopuštaju da se ugasi vatra pod kotlom nacionalnih tenzija (sport je, na primer, skoro pa idealna arena i ne manje pogodno gorivo za podsticanje vatre pod rečenim kazanom), na koji se način tzv. obično pučanstvo tako lako obmanjuje i bezmalo se na svim izborima priklanja nacionalističkim vođama. Mali su izgledi da glasačka (a ne biračka) masa u obema državicama postane svesna ove manipulacije. To i zato što je nacionalizam prevladao i u narodnim masama i što je on dominantna ideologija u svim državnim i društvenim segmentima i Srbije i Hrvatske.

Najposle, da ispišem ovih par desetaka redaka podstakao me je naslov nad tekstom novinarke Marije Stojanović „Neopravdano slavljenje Barešićevog zločina“ objavljen u Danasu još drugog avgusta (podsećanja zarad: reč je o „svečanom“ otkrivanju spomenika u podignutog u natprirodnoj veličini zločincu Miru Barešiću u njegovom rodnom mestu negde na sredokraći između Zadra i Šibenika. Barešić je 1971. kao ustaški terorista usmrtio ambasadora Vladimira Rolovića u jugoslovenskoj ambasadi u Stokholmu.) Mora da je ova nelogičnost neoprezno promakla i autorki i njenom uredniku. Jer, ako se može „neopravdano slaviti zločin“, onda se on po logici zdravog razuma može i „opravdano slaviti“! A to je apsurd! Naravno, i najveći zločini se mogu (i moraju!) praštati, jer bez oprosta život na ovoj lopti zemaljskoj naprosto ne bi bio moguć.

Ali, po objektivnim merilima etike, nijedan zločin se ne može pravdati, u suprotnom – nije zločin. Druga je, pak, optika u subjektivnom tzv. pravdanju i opravdavanju zločina i zločinaca. I u Srbiji i u Hrvatskoj se zločinci na svečan način dočekuju iz Haga, promovišu u nacionalne junake i heroje, dok se neki davnašnji grešnici vade iz zločinačkog pakla i proglašavaju mučenicima, pa čak im se stavlja i svetački oreol. Primera je tako mnogo na obema stranama da ih je besmisleno i pominjati kamoli nabrajati. Ne može se ni približno predvideti kada bi mogla da se promeni takva praksa jer nejaki pokušaji malobrojnih svesnih i savesnih hajde da kažem – građana – da se ta praksa ćušne na „smetlište istorije“, ne mogu razgraditi i savladati debele naslage zločina i nacionalističke prašine.

Autor je publicista