Ostanite u ovom tekstu

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }

Milan R. Simić (1959) vrlo dobro uviđa i razotkriva tajne osnovnog mehanizma tog izmaštanog sveta, crpeći iz njega svoj autentični doživljaj literature o kojoj piše sa suptilnim razumevanjem. Skromno dajući svojoj knjizi naslov Dnevnik čitaoca, ovaj književni kritičar čije tekstove cene i čitaoci Danasa, stavlja se u poziciju brojnih nepoznatih koji u svojim rukama drže istu knjigu kao i on. Zajedno sa njima, Simić se upušta u avanturu čitanja sa osnovnom idejom da treba „lepo pisati o lepom“, baš kako je rekao u kratkoj napomeni na kraju knjige. Ovo već ukazuje na jasan kritičarski stav: izostavljanje loših knjiga samo je po sebi ocena koju čitaoci vrlo lako prepoznaju.

Književne kritike Milana R. Simića su eseji koji, i pored dužeg vremena tokom kojeg su objavljivani, i različitosti knjiga o kojima su pisani, nisu izgubili onu nit koja ih sve povezuje. Ta se nit prepoznaje u doslednosti ideja i stavova kojima se jedno književno delo procenjuje i tako, gledani u celini, Simićevi tekstovi i nalikuju dnevničkim zapisima pa je zato jasno zbog čega autor i izdavač tu jedinstvenost potenciraju njihovim stavljanjem u korice svojevrsnog dnevnika jednog neumornog čitaoca. Redovno ocenjivanje dela koja objavljuju domaći izdavači, bilo da je u pitanju srpska ili strana prevedena književnost, i jeste svojevrsni dnevnik: onoga koji piše tekstove i onih koji prate i cene njegovu doslednu autorsku poetiku kritičara. To jeste dnevnik i naših (ne)prilika u kulturi i pokazatelj koliko domaća književnost napreduje u svom razvoju u odnosu na svetsku, ali i pokazatelj zastoja ili osvajanja novih prostora u stranoj literaturi.

Milan R. Simić je veliki poznavalac književnosti, njene istorije i njenog sadašnjeg trenutka. Savremena scena, romansijerska i esejistička, za njega nije nepoznanica i otuda lakoća komunikacije ovog kritičara sa čitaocem pa se za moto Dnevnika u kojem su sabrani Simićevi ogledi, kritike, opažanja i osvrti, može uzeti i ono što je autor s�m zapisao o Borhesovoj književnoj filozofiji: „Svet koji ispisujem, istovremeno ispisujemo svi!“ Zato se Simić onima sa kojima uspostavlja odnos kritičar-čitalac sa punim poverenjem obraća lično, nudeći im svoje rešenje književne zagonetke pisaca o kojima piše, ali ne kao jedino moguće; Simić čitaoca uvlači u tu igru vrednovanja i razgovara sa njim, zapitkuje ga da li veruje u, na primer, besmrtnost, pa ga podseća na Andrića i njegove mudrosti, i sve tako, dok ne oseti da je čitalac već oboleo od neizlečive radoznalosti.

U svom Dnevniku Simić osluškuje reakcije onih za koje piše, jer dok stvara tekst on čitaoca smatra sebi ravnim što je, inače, redak slučaj skromnosti; koristeći se nabiflanim stručnim sentencama i citatima mnogi kritičari smatraju da su daleko iznad onih za koje pišu, i kao da im je cilj da čitaoca odvrate od knjige. Ovaj autor je sasvim drugačiji – dobro poznajući i iskreno poštujući stvaralački čin ali smatrajući da je i čin čitanja kreativni proces, on čitaocu napominje da „nije lako napisati dobar roman, stvoriti sopstveni svet, ostaviti za sobom junake čije se sudbine na poseban način prate, pamte i prepričavaju“. Simić zna da je „stvaralačka groznica neopisiva“, pa zato piscima oprašta i one delove knjige gde pokleknu ili se na trenutak izgube u lavirintu bogatstava koja hoće da predoče svetu. To sugeriše i čitaocu da učini, pomažući mu da uđe u taj nimalo lak svet pisca i vodeći ga ka doživljaju knjige koji će biti samo njegov.

Milan R. Simić je strasni pisac književnih eseja, kritika i ogleda a njegova knjiga Dnevnik čitaoca pisana je ne samo znalački, već i smelo subjektivno i uverljivo. Simić zna da ima čitalaca, i sigurno ne mali broj, koji nisu uspeli da neke knjige pročitaju do kraja. Zato svoj Dnevnik namenjuje i njima tako što im DŽojsa, Kafku, Pintera, Jingera.., tumači i s�m, ali zove u pomoć i druge pisce. Te čitaoce u književnost uvodi umećem dobrog pedagoga, sa ciljem da im pokaže kako postoje različiti pristupi jednom umetničkom delu – samo treba biti otvoren za novo i istraživačko, za preispitivanje sopstvenog znanja i okoštalih predrasuda.

Stil kritika, eseja, osvrta i ogleda Milana R. Simića počiva na potpuno nepatvorenoj odanosti literaturi. NJegovo poniranje u tajne jednog književnog dela hrabro je i iskreno, ali isti odnos Simić očekuje od svog čitaoca. Zato mu preporučuje da ne sme da sumnja u sudbinu književnosti. Onima koji to ipak čine, i pored sveg autorovog truda, bez pardona naređuje: „sada nestanite iz ovog teksta…“ jer, „hoću da budem s�m“. Sigurni smo da ga nijedan čitalac njegovog Dnevnika, čak i ako želi da polemiše o sudbini literature (a što Simićev kritičarski duh upravo i očekuje) neće poslušati.

F     naslovna

glo

Milan R. Simić je strasni pisac književnih eseja, kritika i ogleda a njegova knjiga „Dnevnik čitaoca“ pisana je ne samo znalački, već i smelo subjektivno i uverljivo

****