Crni Milorad

Bilo je to vreme raspada stare zemlje. Tuđman svakako nije mislio na onog Pribićevića, koji je osamnaeste, na kraju Prvog rata, doveo regentu Aleksandru u Beograd poklonstvenu deputaciju iz Hrvatske da se napravi prva Jugoslavija. Mislio je, nema sumnje, na Pribićevića, koji je tridesetih, kao Srbin iz Hrvatske, okrenuo leđa Beogradu.

Pribićević je, dabome, tu bio simbolički rekvizit, strože gledano čak zloupotrebljen. Ali, ako čitava priča nije do kraja jasna – jasna je ideja: Tuđmanu je trebala marionetska srpska figura. Kako je bilo zna se, a i ko je bio Tuđmanov Srbin, takođe.

Nije sve, međutim, ispalo istorija. Krajnje neočekivano, priliku da je ponovi napravio je sebi, ovih dana, sadašnji hrvatski predsednik Ivo Josipović. Ne da nam se, međutim, da se u ovome tekstu oslobodimo Pribićevića, i još malo ćemo o njemu: koliko u januaru, naime, na tradicionalnom Božićnjem domjenku kod Srba u Zagrebu, visoko godišnje priznanje Srpskog narodnog vijeća imena Svetozara Pribićevića – za doprinos unapređenju srpsko-hrvatskih odnosa – dodeljeno je upravo Ivi Josipoviću. Čak sa viškom entuzijazma, rekli bismo. Ali, eto ironije slučaja: laureat Pribićevića, dakle Josipović, pošao je ovih dana da traži onog novog Pribićevića, kojeg je tražio i Tuđman. I, kao i Tuđman, našao ga. Samo sad ne u Donjem Lapcu, nego u Pakracu.

Instalirati novog Pribićevića kao predsednikovog Srbina, to je, naravno, ruganje Pribićeviću. Ali je i ruganje Srbima. Pošteno je ipak reći da to nije specijalan hrvatski izum. Na sličan se način, recimo, Milošević narugao Albancima, uzimajući nesrećnog nadničara Sejdu Bajramovića u vođstvo tadašnje države. Ne znamo da li je Josipović baš želeo ići stopama Tuđmana, ali Miloševićevima verovatno nije. Ispalo je drugačije.

Koliko god da je taj Josipovićev potez zbilja retro, i koliko god da se činilo da će se takve stvari danas moći naći još samo u političkim legendama, ipak se desilo. Veljko Džakula je tim (gore opisanim) putem, dakle, stigao u Knin, na slavljenje Oluje. Ono, već banalizovano, da istorija kad se ponavlja čini to ili kao tragedija ili kao farsa, ponovila se u ovom slučaju na ovaj drugi način. Da nešto nije kako treba, videlo se odmah na licu mesta i golim okom: čovek koji je odabran da u Kninu bude deo opšteg narodnoga slavlja, i da, po tom obavljenom zadatku, kod vrha hrvatske države u budućnosti predstavlja Srbe, nije se smeo pojaviti na ulici slobodan kao što se pojavio sav drugi normalan svet. Zaštitari i službe bezbednosti pronele su ga, naime, kroz slavljenički grad kao što katamarani u čeličnim sepetkama pronose ronioce kroz ona mora koja su puna grabljivica.

Tu grotesknost srpskog priznanja Oluje nisu mogli da ne primete i autori čitave ove operacije, ali su oni svejedno nastavili da je (tu operaciju) tretiraju kao novi korak napred u procesu pomirenja. Čak revolucionaran. Pupovac, koji se usprotivio takvom izveštačenom, u neku ruku i izopačenom procesu, dospeo je na predsednikovu crnu listu. On! Guru srpsko-hrvatskog sporazumevanja, dijaloga, kompromisa i nagodbi, u jednom teškom procesu zatvaranja tamnih stranica zajedničke povesti, Milorad dakle Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vijeća, odjednom je u interpretaciji Ive Josipovića pretvoren u mutikašu i reakcionara, manipulatora i secikesu, u potrošenog političara koji je postao – obratite pažnju na predsednikov izraz – disfunkcionalan. U onog Crnog Milorada, definitivno, kojeg pesma opeva kao pustahiju, bekriju i propalicu. Razočaravajuće.

Zašto? Prvo je pitanje, naravno, zašto. Ne bismo hteli verovati da predsedniku Josipoviću smeta upravo takva srpska politika u Hrvatskoj kakva je Pupovčeva, i upravo takav njen promoter kao što je Pupovac. Josipović se jeste u toj politici katkada kretao cik-cak, i nije bio – mogao bi reći profesor lingvistike Pupovac – sasvim kongruentan. U Paulin Dvoru (posle snažnog Tadića u Vukovaru) on, na primer, neće reći da se izvinjava za srpske žrtve, nego da one „zaslužuju ispriku“. Kad obeležava Bljesak, on te srpske žrtve ne spominje, a kad ih, kao skoro u Kninu, povodom Oluje spominje, on ne spominje njihove dželate. Gotovo po pravilu ima neka karika koja nedostaje. Mesić je te stvari kad je govorio, govorio muški; i pred strojem, i bez obzira na to što često je znao biti izviždan.

Ali, i pored svega, Josipović nije taj za koga bi se moglo reći da je revidirao određena dostignuća hrvatske politike na tom polju. Pitanje zašto, međutim, ostaje. Zašto se, naime, jedan šef države, u kampanji bez presedana, obrušava na lidera jedne manjinske zajednice, ionako frustrirane, manje-više slomljene pod sopstvenim i pripisanim joj teretima prošlosti, na jedvite jade skrpljene unutar sebe same, i isto tako krhkim vezama povezane sa hrvatskim društvom? Neko patetičan kazao bi da je to toliko antievropski. Neko sa manje živaca, međutim, rekao bi na ovome mestu da je nesumnjivo jasno da cilj jeste taj da se ta zajednica dotuče. Mi to, naravno, nećemo reći. Ali, koji drugi zaključak da izvedemo? Pupovac je u ovome duelu baš ovde i stekao odlučujuću moralnu i političku prednost. Predsednik se objektivno postavio protiv slobode novinara, Pupovac ju je omogućavao; predsednik je išao na manipulaciju sa Srbima, Pupovac na demokratsku proceduru; predsednik na podele, Pupovac na integraciju. Superiorno. Dobio je predsednika sa onim sa čime bi predsednik trebao dobijati svakog.

Takvu Pupovčevu politiku, objektivno, teško je rušiti ako je ne povežeš sa nečim blasfemičnim, recimo, sa mahinacijama i mutnim radnjama u finansijskoj sferi. To pali, Josipovićev to i jest odabrao za strategiju. Onda je došlo sve što dolazi u takvim prilikama. Udvorički komentatori, medijski komploti, Pupovčevi oponenti u srpskom korpusu – njegove stare mušterije koje on na izborima redovno tuče sa deset prema jedan – sve se to iznebuha udružilo u potpori predsedniku da se najzad, bez izbora i volje građana, doaka jednome kultu ličnosti. Javila se, naravno, i hrvatska desnica. Sa egzemplarnim tekstom tobož ornitološke sadržine, koji sa dobrih stotinak reči opisuje pticu pupavac kao letača divnoga izgleda i nepodnošljiva smrada (smrad je, štaviše, detaljno opisan, pa članka ne bi se postideo ni poznati ornitolog Mile Budak), bila je vrhunac.

Josipovića bi tako u ovoj aferi više mogli kompromitovati neki njegovi saveznici, nego njegovi protivnici. Kakvi li će se tek priključiti kad vide nove predsednikove ideje! Protivno dobrim običajima prosvećenih evropskih vladara – kojima je Josipović u jednom trenutku sličio – upustio se on, tako, u prebrojavanje Srba u vlastima, hoteći da zapuši usta Pupovcu i minimizira njegove učinke. I on i njegov savetnik doveli su potom u pitanje sam smisao manjinskih institucija i ustanova. A našli su se bukvalno na pragu aparthejda kad je sa Pantovčaka nagovešteno da bi se moglo krenuti na redukovanje prava manjinskih predstavnika. Srpska samouprava? Kulturna autonomija Srba? Srpska autonomija u Hrvatskoj, napokon? Nekad bilo! Ideologija Josipovićeve partije – od Račana do danas – bila je: građansko pa nacionalno. Ako smo se maločas naježili od aparthejda, ovde ćemo od asimilacije.

Moglo bi se na kraju ispostaviti da je sukob Josipović – Pupovac suštinski dublji nego što to na prvi pogled i izgleda. Tjednik Novosti, predsednikove marionete, ornitolozi – sve bi se to moglo pokazati kao politički folklor u jednom eksperimentu dalekosežnijeg karaktera. Ako Josipović, naime, ostane pri svome da radikalno promeni manjinsku scenu u sistemskom smislu, onda mi nismo na završetku nego na početku jednog složenog procesa, sa neizvesnim ishodom.