Pljačka će uništiti civilizaciju

Isto kao i u starom Rimu! I Evropa je, kao nekada Rim, počela da dopušta da je razaraju zadovoljstva, luksuz, kako je to nazvao Ferero, preterivanja, nagomilavanje dobara. Potom je preživela razaranje bolom i užasom. Kao i u starom Rimu, društveni sukobi i ratovi koji su usledili otupeli su ljudske duše. A otupelost, najviša forma promene, kada potraje, pretvara se u glupost. Nekima je odavno privuklo pažnju moje insistiranje, poput lajt-motiva, na malo poznatoj činjenici da je antički svet još u doba Cicerona počeo da zaglupljuje. Rečeno je da je njegov učitelj Posidonije bio poslednji čovek te civilizacije koji je bio sposoban da se zaustavi pred stvarima i o njima ozbiljno razmišlja. Izgubila se tada – kao što sada preti da se izgubi u Evropi, ukoliko se tome ne stane na put – sposobnost suštastvenog usredsređivanja, sposobnost smirenog osvrta na naše neiskvarene dubine. Samo se govori o delovanju. Demagozi, vođe promena, koji su učestvovali u razaranju više civilizacija, progone ljude kako ne bi razmišljali, trude se da ih zadrže zaplašene u mnoštvu kako ne bi mogli da rekonstruišu svoje ličnosti tamo gde je to jedino moguće, u samoći. Omalovažavaju služenje istini, i umesto nje nude nam laži. Sledeći put ćemo videti zašto. I svim tim, oni uspevaju da raspale strasti u ljudima kako bi se usred svog ludila i užasa postavili izvan sebe. I pošto je čovek životinja koja je uspela da prodre u svoju suštinu, kada se čovek postavi izvan sebe počinje da opada i ponovo se približava životinjama. Takav je scenario, uvek isti, u periodima kada se uzdiže čisto delovanje. Prostor se ispunjava zločinima. Životi ljudi gube vrednost i cenu i upražnjavaju se sve vrste nasilja i pljačke. Pre svega, pljačke. Zbog toga svaki put kada se na horizontu penje i počinje da dominira figura čoveka čiste akcije, prvo što treba učiniti je zaštititi se. Ko želi da zaista spozna posledice koje pljačka ima na određenu civilizaciju, može to saznati iz prve verodostojne knjige koja je napisana o Rimskom carstvu – jer do sada nismo zapravo znali kako je ono izgledalo. Mislim na knjigu velikog Rusa, Rostovceva, koji je već dugo godina profesor u SAD, pod naslovom Društvena i ekonomska istorija Rimskog carstva, o čijem bi prevodu na španski – na kome sam toliko godina radio i koji nisam video sve do dolaska ovde, što je u meni izazvalo jedan od prvih i najsnažnijih izliva osećanja od kako sam se vratio u Argentinu – o tom prevodu, ponavljam, želeo bih, čim za to budem pronašao malo slobodnog vremena, da napišem par redova za neki časopis iz Buenos Ajresa.

Izbačeno na ovaj način iz svog normalnog ležišta koje deli sa razmišljanjem i suštastvenim usredsređivanjem, pûko delovanje dozvoljava i uslovljava samo niz nepromišljenosti, koje bi pre trebalo nazvati prekidom niza (desencadeneamiento). Tako da smo danas svedoci procesa u kome jedan apsurdan stav opravdava stvaranje drugog, suprotnog, ali isto tako nerazumnog, gledišta. Dakle, politička situacija na Zapadu dovedena je do potpunog apsurda, te pošto je čitav svet poludeo, izgleda kao da su svi u pravu. Ali, u tim situacijama razum koji čovek poseduje nije njegov, već je to razum nekog drugog koji ga je izgubio.

Pošto stvari tako stoje, bilo bi uputno da, tamo gde nam to okolnosti iole dopuštaju, pokušamo da prekinemo taj magični krug promene, koji nas navodi na bezumno ponašanje; bilo bi uputno da sami sebi kažemo – kao što, na kraju krajeva, sebi govorimo mnogo puta u životu u najbanalnijim situacijama kada nas povredi okolina, kada se osetimo izgubljeni u vrtlogu problema – da sami sebi kažemo: Dosta! A kakvo je značenje ove naredbe? Jednostavno da nas pozove da za trenutak zaustavimo delovanje koje preti da nas otuđi i da učini da izgubimo glavu; da za trenutak zaustavimo delovanje, kako bismo se zagledali u sebe same, kako bismo sagledali naše ideje o okolnostima i stvorili strategijski plan.

Ne smatram, dakle, ni preterivanjem ni drskošću ako sam došavši u jednu zemlju koja je uspela da održi na svom vidiku spokoj, pomislio da najplodonosniji čin koji može da priušti sebi i ostatku čovečanstva, nije taj što će doprineti uzdrmavanju sveta, a još manje uzdrmavanju sebe u većoj meri nego što je to neophodno kao posledica tuđih uzdrmavanja, već taj što će iskoristiti srećnu okolnost koja drugima nije data: da se malo povuče u sebe. Ako se sada ne oformi, tamo gde je to moguće, jedan trezor novih čovekovih zamisli – što znači, ideja – malo možemo očekivati od budućnosti. Pola od ovih žalosnih stvari što se danas dešavaju, dešavaju se zato što nije bilo takvih zamisli, kao što sam uostalom i predvideo da će se desiti, davne 1922, u uvodnom delu svoje knjige Neoformljena Španija.

Bez strateškog povlačenja u sebe samog, bez oštroumnog razmišljanja, ljudski život nije moguć. Setite se samo svega što čovek duguje određenim velikim suštastvenim usredsređivanjima! Nije slučajno da su svi veliki osnivači religija svojim izaslanicima nametnuli čuvena povlačenja u sebe same. Buda se povlači u planinu; Muhamed se povlači u svoj šator, i čak se, unutar šatora, povlači iz njega uvijajući glavu u svoj burnus; i konačno, Isus se odvaja od ostalih i 40 dana provodi u pustinji. Koliko toga dugujemo NJutnu? Kada ga je neko, zadivljen time što je NJutn uspeo da nebrojive fizičke pojave svede u okvire jednog tako egzaktnog sistema, upitao kako je to uspeo, ovaj je iskreno odgovorio: Nocte dieque incubando, „misleći danju i noću“, rečima kroz koje naziremo prostrana i duboka suštastvena usredsređivanja.

Danas u svetu, gospodo, postoji jedna stvar koja odumire, a to je istina. Bez određene doze mira, istina nestaje. U Argentini danas postoji ta neophodna doza mira. I evo, upravo sada dovršavamo ono tkanje koje smo započeli našim uvodnim rečima, dajući puni smisao onome što sam do sada rekao.

Sve ukazuje na to da ova zemlja, tokom jednog dužeg ili kraćeg perioda, mora da crpi sa sopstvenih izvora, da se pridržava svoje discipline i stvori svoje načine postojanja, čije konkretne karakteristike ne može određivati niko sa strane, kao što ćemo videti u poslednjem predavanju. Takav zadatak je moguće obaviti samo uz energično suštastveno usredsređivanje. Samo onaj koji, u određenoj meri, ide protiv svog vremena može biti zadovoljan samim sobom. Jer suprotno znači pretvoriti se u nevezanu plutaču koju nasumce nose tokovi vremena.

Zbog toga, suočen sa svim podsticajima za promenu koji danas vrebaju iz svih krajeva sveta i iz svih kutaka našeg postojanja, smatrao sam da treba da, kao uvod ovom kursu, u osnovnim crtama predstavim učenje o suštastvenom usredsređivanju. Na žalost, tokom ovog predavanja nisam mogao da se zaustavim na delovima koji to zaslužuju, i čak sam morao da izostavim mnoge detalje, kao na primer, činjenicu da je i suštastveno usredsređivanje, kao i sve ljudsko, polno izdiferencirano, to jest da postoji muško i žensko usredsređivanje. Drugačije i ne može biti, jer žena ne sagledava samog sebe, već samu sebe.

Isto tako, čovek Istoka se usredsređuje drugačije od čoveka Zapada. Istočnjaci se usredsređuju bistrinom uma. Setite se Geteovih stihova:

Ja pripadam grupi onih

koji od tame teže svetlosti

Evropa i Amerika predstavljaju pokušaj da se živi prema jasnim idejama, a ne lažima. Kako im sada takve ideje nedostaju, Evropljani se osećaju izgubljeni i obeshrabreni.

Makijaveli – koji se umnogome razlikuje od makijavelizma – Makijaveli nam elegantno kaže da, kada se vojska demorališe i kada se raspušteni vojnici rasprše bez cilja, postoji samo jedan put spasenja: Ritornare al segno – vratiti se pod zastavu – okupiti se pod njenim okriljem, i pod njenim simbolom pregrupisati raspuštenu vojsku. Evropa i Amerika takođe moraju da se vrate pod okrilje jasnih ideja. Novi naraštaji, čistih tela i delovanja, moraju da se stope sa jasnom idejom strogih ograničenja, sa idejom koja nije površna niti beskrvna, sa idejom koja je neophodna za održanje života. Okrenimo se, ponavljam, od laži ka jasnim i određenim idejama, kako ih je pre više vekova sa programskom ozbiljnošću nazivao najvaljaniji um koga je ikada dala zapadna kultura: Rene Dekart, „taj francuski gospodin koji je prohodao tako čvrsta koraka“, govorio je Pegi. Vrlo dobro znam da su Dekart i njegov racionalizam prevaziđeni, ali čovekov kvalitet je njegov kontinuitet. Da bismo pobedili prošlost, neophodno je sačuvati kontakt sa njom; treba je dobro osetiti pod našim tabanima kao dokaz da smo je prevazišli.

Iz ogromnog klupka tema koje je neophodno razjasniti ukoliko želimo da dočekamo novo svitanje, izabrao sam onu koja se čini gorućom u ovom trenutku: šta znače pojmovi društvenog i društva – tema, moglo bi se reći, relativno skromna, i u svakom slučaju nedovoljno rasvetljena, ali isto tako, krajnje složena; toliko da ću se na sledećem predavanju malo nesiguran upustiti u izlaganje o ovoj temi, jer sam potpuno svestan da će moje izlaganje do krajnjih granica poljuljati ovu govornicu koja je ujedno i univerzitetska katedra. Ali, tema je zaista goruća. Nalazi se u korenu pojmova kao što su država, nacija, zakon, sloboda, vlast, zajedništvo, pravda, itd. – koji danas toliko okupiraju nas smrtne ljude. Bez rasvetljavanja ove teme, sve gore navedene reči ne znače ništa. Potražićemo malo te svetlosti. Ne treba, naravno, očekivati velika otkrića. Dajem vam ono što imam, a ostavljam sposobnijima od mene da daju više, sa isto onoliko žara sa koliko ja dajem svoj skromniji doprinos.

Nećemo posebno govoriti o onim stvarima o kojima ljudi govore i raspravljaju. Nivo na kome se takvi razgovori vode – takozvana „politika“ – je gotovo potpuno prožet glupim strastima koje kontroliše spletka ogromnih razmera koja obuhvata čitavu planetu. Mi ćemo se potpuno odvojiti od svog tog rekla-kazala, distanciraćemo se od gradskih trgova, klubova, komiteta i salona, i spustićemo se vertikalno na onaj nivo gde laži ne dopiru i gde počinju dokazi.

O tome se radi. Ne radi se, dakle, o književnosti.

Završio sam, gospodo.

(1939)

U izdanju IK Gradac

Izdavačka kuća Gradac objavila je knjigu Hose Ortega i Gaseta (1883−1955) Razmišljanje o tehnici, prvi put objavljenu daleke 1939. godine. Radi se zapravo o predavanjima koje je Ortega i Gaset tokom tridesetih godina držao u Buenos Ajresu i Santanderu. Ortegine proročke reči da “tehnika kao neograničena sposobnost dovodi čoveka u zavisan položaj i čini mu život praznim” i da, ako bude postojao isključivo kao biće tehnike, predstavlja opasnost da čovek “bude sve, pa prema tome da ne bude ništa određeno”, navele su srpskog izdavača da danas, kada živote pojedinaca i društva u celini, preplavljuje novi talas tehnicizacije, ponovo ponudi javnosti ovu ludicnu analizu velikog španskog mislioca. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi odlomak iz ove knjige.