Da svi budu pomalo kapitalisti

Zašto nam je potrebna tako radikalno nova ideja i program? Zato što je dosadašnja stihijna tranzicija propala. Pošto je u propast otišlo skoro sve što smo imali, a ništa novo nije stvoreno, nemamo više šta da izgubimo sem prosjačkog štapa. Naša tranzicija, sem višepartijskog pluralizma koji je opšte mesto, svela se na privatizaciju kao jedini put bežanije od propalog samoupravnog socijalizma. Kuda bežimo? Natrag u kapitalizam sa apsolutnom vlašću privatne svojine u proizvodnji koja porobljava i čoveka, u klasno podeljeno društvo, u buržoasku kontrarevoluciju.

U takvom povratku sreće nema, niti je rat iko dobio bežeći, i to u rasulu ekonomije, državne vlasti, socijalnog bića, prava i morala. To rasulo nam je donelo divlji kapitalizam. Dilema je – divlji kapitalizam ili novi socijalizam. Za treći put, ka prosvećenom kapitalizmu, i kada bi to bio izlaz, sasvim smo okasnili, jer taj voz odlazi u istoriju. Nova socijalistička politika naša je revolucionarna vizija, put ka društvu istinske socijalne pravde i jednakosti.

Pitanje svih pitanja je svojinska revolucija, koju mi predlažemo. Ona treba da dovede do spajanja rada s kapitalom; da se premosti provalija između radnika i vlasnika. Da se prevaziđe taj neprirodni rascep koji služi eksploataciji, koji proizvodi klasnu podelu i klasni sukob, demotiviše i potčinjava živi rad. Eksploatacija nije sudbina čovečanstva, nije kraj istorije proizvodnih odnosa. Revolucionisanje svojinskog prava započeće ako svojina nad preduzećem i ustanovom postane neodvojiva od rada. Buržoasko društvo stvoreno je na svetinji privatne svojine, a novo socijalističko društvo treba da gradimo na neodvojivosti svojine od rada kao na neotuđivom, prirodnom pravu radnika. U tom pravcu potrebno je tražiti rešenja za modele individualnog, kolektivnog i mešovitog vlasništva radnika i drugih zaposlenih, kao što je radničko akcionarstvo, razni vidovi zajedničke nedeljive svojine kolektiva, razni oblici zadružne svojine i sl.

Suština je u tome da radni odnos postane i svojinski odnos. Cilj je građenje novih, ne samo svojinskih nego i ekonomskih kategorija, takvog ekonomskog i političkog sistema u kojem će svi pomalo biti kapitalisti da niko to ne bi bio. Svojinski preokret u tome pravcu otvoriće do sada neviđeni horizont ekonomskih prava i sloboda čoveka, koja u dosadašnjoj buržoaskoj ideologiji i normativnom korpusu prava i sloboda i ne postoje, već se svode na slobodu pojedinca da prodaje svoju golu radnu snagu. Otvoriće se nove nade i novi motivi za rad s kojima se jedino možemo izvlačiti iz krize, a ne još većom eksploatacijom.

Na osnovu takve svojinske revolucije neophodno je izvršiti i generalnu reviziju dosadašnje privatizacije i restituciju u svim slučajevima nelegalne, nelegitimne i nepravedne privatno svojinske uzurpacije, koja predstavlja oko 90 privatizovane imovine. U pitanju je ogromno nacionalno bogatstvo, bez kojeg ne možemo ništa započeti.

Drugo presudno pitanje, koje zauzima centralno mesto u Manifestu, jeste radikalna promena karaktera državne vlasti. Neophodno je graditi istinski narodnu državu. Ona je jedina sila koja se može suprotstaviti etabliranom privatnom kapitalu. Ono što sada imamo nedovršeni je invalidni, primitivni oblik kapitalističke države, koja prevashodno služi kao svojevrsni odbor za upravljanje poslovima krupnog kapitala na državnom nivou. Iluzija je i čista obmana da će se takav državni aparat obračunati sa korupcijom i organizovanim kriminalom, da će uspostaviti socijalnu pravdu i sigurnost, da će bar obnoviti socijalne tekovine koje smo već imali. Građenje narodne države mora početi s novim ustavom, koji će predstavljati svojevrsni društveni ugovor između građana, izraz njihove suverenosti, zakon nad zakonima koji utemeljuje državne institucije pod vlašću i kontrolom građana. Time ćemo učiniti kraj partijskom političkom monopolu.

Potrebna je najpre radikalna reforma izbornog sistema kako bi građani mogli neposredno da kandiduju i biraju. To je konstitutivni čin koji određuje karakter državne vlasti. Potrebna je institucija narodnog poslanika kao autentičnog predstavnika građana, a ne partijskog poslušnika. Potrebni su, kao protivteža klasičnom predstavničkom parlamentarizmu, razni vidovi neposredne demokratije, kao što su referendumske konsultacije i odluke, ali i nove forme kao što su, na primer, primarne narodne skupštine i slični oblici iz kojih će na samoupravnoj osnovi poticati odluke u parlamentu. Manifest u tom pravcu traži nova rešenja na tragu izvornih ideja o delegatstvu.

Jedino ovim putem uspostavićemo kontrolu nad izvršnom vlašću od strane građana, razbiti partijsku autarhiju i sistemsku korupciju, koja je u srži državnog aparata i koja je postala najveća, smrtonosna bolest. Na ovim osnovama Manifest vidi strategiju nove tranzicije, vidi stvaranje pokreta većine u interesu većine.

Ideju socijalizma ne treba da napuštamo zato što je jedan istorijski model propao, nego treba da, poučeni tim iskustvima, gradimo novi model. Individualizam i „društvenizam“ međusobno se ne isključuju, niti su u neprijateljstvu. Naprotiv, to su dve strane istog ljudskog i socijalnog bića. Apsolutizacija jedne potire ili teško oštećuje drugu stranu. Ravnoteža, aristotelovska zlatna sredina i ovde je prava filozofija.

Autor je politički direktor Pokreta radnika i seljaka – Novi socijalisti