Slučaj ministra Selakovića: Da li će Vučić poslušati sopstveni savet ili će nastaviti da pretura po Pandorinoj kutiji?

Pričamo, naravno, o otvorenom upozorenju predsednika Republike da će – u slučaju da Tužilaštvo za organizovani kriminal podigne optužnicu protiv ministra Selakovića i drugih u slučaju Generalštab – on pomilovati sva lica obuhvaćena tom optužnicom, tj. da je spreman da u odbrani ministra Selakovića „uzme pravdu u svoje ruke“.

Glavna nedoumica sa kojom se ovaj put suočavamo jeste pitanje da li neko lice može dobiti pomilovanje pre nego što protiv njega bude pokrenut krivični posutpak, tzv. “blanko” pomilovanje?

Iako smo ovu temu kao društvo trebalo već da apsolviramo, čini se neophodnim da se svi podsetimo pravnih okvira kojima je definisan ovaj institut.

Ne osporavajući kritike da ponašanje predsednika – naročito u poslednje vreme – nema puno dodirnih tačaka sa pravom, upravo ono mora biti sočivo kroz koje posmatramo našu stvarnost.

Samo kroz to sočivo možemo da odredimo i uspostavimo antipod ponašanju kakvo upravo demonstrira predsednik Republike, a koje više dolikuje kakvom kralju samodršcu nego nekome čiji su vlast i moć ograničeni Ustavom i zakonom.

Krenimo redom…

Članom 284 Zakona o krivičnom postupku postojanje ukaza o pomilovanju propisano je kao jedan od slučajeva u kojima se odbacuje krivična prijava.

Čak i u slučaju davanja pomilovanja u ovoj fazi, pre pokretanja istrage – koji predstavlja procesni trenutak u kojem otpočinje krivični postupak – ono mora biti dato u vezi sa konkretno određenim krivičnim delom.

Pored toga, pošto u ovom slučaju pričamo o aboliciji – oslobađanju nekog lica od krivičnog gonjenja – takav postupak ne može pokrenuti prijavljeno lice. To bi kao jedini ovlašćeni predlagač morao da učini ministar pravde.

Iako je u vezi slučaja Generalštaba ministar pravde demonstrirao odsustvo bilo kakvog interesovanja da protivreči predsedniku Republike, mora se istaći da makar formalno predsednik ne može da ispuni ono čime u ovom slučaju javno preti bez predloga ministra pravde.

Posebno je pitanje tu na čemu bi se bazirala preporuka ministra pravde?

Konkretno, ministar bi morao da nekako bude “obavešten” o tome protiv koga je podneta krivična prijava, za koje krivično delo i kojem tužilaštvu.

On bi, prema Zakonu o pomilovanju, imao pravo da od tužioca – koji u tom hipotetičkom scenariju još nije odlučio ni da li će po toj krivičnoj prijavi narediti sprovođenje istrage – da traži podatke potrebne za odlučivanje o sopstvenom predlogu za pomilovanje.

Ti podaci bi svakako u toj fazi postupka obuhvatali materijale priložene uz krivičnu prijavu, kao i druge dokaze do kojih je tužilaštvo došlo u toku predistražnog postupka.

Problem koji tu nastaje je da bi, iako je tako nešto makar i prilično nemušto propisano zakonom, takvo postupanje ministra teško bilo okarakterisati kao strogo legalno, budući da bi se njime ministar u tom slučaju najdirektnije uplitao u rad samog tužilaštva i njegovu isključivu nadležnost za gonjenje krivičnih dela.

Da li bi se to zadiranje ostvarivalo u vidu trgovine uticajem, zloupotrebe službenog položaja, ometanja pravde ili možda čak nekoj kombinaciji sva ta tri, zavisilo bi od konkretnih okolnosti slučaja ali je teško poverovati da ono ne bi u sebi sadržalo makar jedno od pomenuta tri.

Da li bi ministar pravde u tom slučaju postupao samostalno ili podstaknut od strane nekog drugog ne utiče bitno na osnovni problem koji se postavlja u vezi sa izdavanjem ovih “blanko” pomilovanja, a koji se svodi na to da se njima direktno uzurpiraju ingerencije i nadležnosti tužilaštva i da se to čini iz pobuda koje su najblaže rečeno nekompatibilne sa ciljem koji se ovim institutom nastoji ostvariti.

I ovo pitanje se nalazilo u dubinama Pandorine kutije koju je predsednik Vučić zazivao krajem januara ove godine kada je potpisivao ukaz o pomilovanju studenata učesnika protesta u Novom Sadu.

Nijedna od tih nedoumica ga, kasnije, nije sprečila da skine poklopac sa te kutije potpisivanjem ukaza o pomilovanju Novosadske četvorke zbog koje je pala vlada Miloša Vučevića.

Daljim razvaljivanjem te kutije u slučaju ministra Selakovića on bi, ironično, samo potvrdio sopstvenu dalekovidost kada je upozoravao na štetne posledice “uzimanja pravde u svoje ruke” ukazima o pomilovanju.

Da li će predsednik poslušati sopstveni savet ili će nastaviti da pretura po Pandorinoj kutiji ostaje da se vidi.

Ako je suditi po minulim događajima i najavama predsednika, nada da to neće učiniti ostaće – kao i u mitu – zatočena u kutiji, kao i pomisao da će pravdu, nakon što ju je jednom uzeo u svoje ruke, ikada svojevoljno iz nih ispustiti.

Autor je advokat iz Beograda

Tekst je prvobitno objavljen na internet stranici Foruma za bezbednost i demokratiju