Margaret Tačer bila je najveći britanski mirnodopski premijer 20. veka. Gotovo istovremena kriza komunizma na Istoku i socijalne demokratije na Zapadu tokom osamdesetih otvorila joj je put za velika dela. Ali samo veliki lider takvu priliku može i da iskoristi.

Njen odnos sa sovjetskim vođom Mihailom Gorbačovim otvorio je put ka okončanju Hladnog rata, a politika privatizacije koju je sprovodila pokazala je svetu kako da se demontira državni socijalizam. Oživljavanje neoliberalizma 1980-ih uvek će biti poznato kao Regan-Tačer revolucija.

Takođe, Tačerova je bila premijerka koja je donela najviše razdora, kojoj su se divili i koju su psovali u podjednakoj meri. S pravom je sebe opisala kao političarku koja osuđuje. A osuda je uvreženo mišljenje koje nije podložno argumentima. I ona se nije pomirila s tim, već je podelila politički svet na „mi“ i „oni“. Tačerova je bila hrabra i odlučna, ali ne i izdašna. Slavne su njene pobede u kojima nije pokazivala velikodušnost prema poraženima, niti rečima niti delom.

Njena misija projektovana je iz uske ideološke osnove. Instinktivno i svojom retorikom bila je sledbenica Fridriha fon Hajeka. Za oboje, velika intelektualna greška 20. veka bilo je uverenje da država može da napreduje spontanim naporima pojedinaca. Ono što su drugi videli kao ulogu države u podizanju uslova za život ljudi, ona je videla kao podmukli put u ropstvo. Nije teško videti zašto je ova poruka imala odjeka u Istočnoj Evropi.

Prevedeno na britanski slučaj, to je značilo preusmeriti impuls ka stvaranju bogatstva iz mrtvih ruku socijalizma, birokratije i sindikata, koji su u njenom „čitanju istorije“ u Britaniji doveli do dekadencije. Dobrom Samarićaninu, rekla je, treba se diviti jer je pomogao sebi pre nego što je pomogao siromašnima.

Ovaj ostrvski program nacionalnog preporoda otuđio ju je od pristupa kontinentalne Evrope. U svom čuvenom govoru u Brižu 1988. „zagrmela“ je: Nismo uspešno uklonili uticaj državnih granica u Britaniji samo da bismo ga ponovo videli nametnutog na evropskom nivou, sa evropskom superdržavom koja dominira iz Brisela“. Pošto je završila političku karijeru, ostavila je odnose Britanije i Evropske unije u haosu koji do danas nije razrešen.

Naravno, kao i svaki lukav političar, Tačerova je znala koje se bitke ne mogu dobiti, ili koje moraju da se odlože, ali je uvek preferirala da dobije bitku postizanjem kompromisa. Dobila je nadimak Čelična Dama zbog odlučnog vođstva u ratu na Foklandskim ostrvima. Ipak, najveće bitke je vodila protiv delova svog naroda, poput rudara koje je slomila u štrajku 1984-85 ili Velikog londonskog saveta Kena Livingstona, koji je ukinula 1986.

Nije imala vremena za establišment koji je krivila za pad ekonomije i morala. Razumela je nižu srednju klasu, delila svoje materijalne aspiracije i moralne predrasude, i zalagala se, i to jezikom domaćice, za smanjenje javne potrošnje u upravljanju sedmičnim računima. Nagrađivala je „aspiracione“ članove radničke klase prodajući im javne stanove po diskontnim cenama. Iako je bila jedan od najuspešnijih političarki u Britaniji, smatrala je feminizam „otrovom“ i malo je uradila na ohrabrivanju žena da krenu njenim putem.

Odgovori Margaret Tačer na rastuće privredne nerede sedamdesetih godina bili su „monetarizam“ za likvidaciju inflacije, pravna ograničavanja sindikalne moći i privatizacija državnih industrija – „prodavanje porodičnog srebra“ kako je to nazvao bivši konzervativni premijer Harold Makmilan. Cilj sve tri mere bio je da se obnovi autoritet države i dinamika ekonomije.

Uz pomoć nafte iz Severnog mora, Tačerova je obrnula britanski ekonomski pad. Ali njene pobede dovele su do ogromnih socijalnih troškova, i nezaposlenosti od 12 odsto (tri miliona ljudi) u 1984, najvećoj od tridesetih godina prošlog veka. Onima koji su odrastali na industrijskom severu tačerizam je oduzeo budućnost. Nova ekonomija bazirana na finansijama i konzumerizmu preskočila je jednu generaciju.

Koliko god da su joj se divili, većina Britanaca nikada nije bila ubeđena da je njen put bio jedini način za oporavak Britanije. Iako je osvojila tri uzastopna mandata, konzervativci nikada nisu imali više od 43 odsto podrške građana, što je niže od podrške koju su osvajali Čerčil, Entoni Idn i Mekmilan. Njen rejting premašio je 50 odsto podrške u samo pet meseci od 137 koliko je bila na vlasti.

Svoju moć Tačerova je dugovala podeljenoj opoziciji i izbornom sistemu. Sama je ponudila rezime svog političkog projekta: „Ekonomija je sredstvo. Cilj je promeniti dušu“. Ako je to mera, onda, uprkos njenim dostignućima, tačerizam nije bio uspešan. Moralno društvo, zasnovano na ličnim interesima, koje je Tačerova želela da uspostavi, postalo je pohlepno, zasnovano na surovoj samoživosti. Ako je retroaktivno imala nekakvu sumnju u svoju vladavinu, nije je pokazala.

Autor je član britanskog Doma lordova i počasni profesor političke ekonomije na Vorvik Univerzitetu

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.