Lični stavovi • 11.02.2026. 07:02
Razvoj psihoterapije pokazuje izrazitu interdisciplinarnost
U raspravi ko može da se bavi psihoterapijom često se čuje argument da nije slučajno da su osnivači najuticajnijih psihoterapijskih pravaca bili psihijatri ili klinički psiholozi
Svakako je neophodna polemika na ovu temu,psihoterapijom ne moraju isključivo se baviti psihijatri i klinički psiholozi,da, to stoji,kako ste i sami naveli ,bavili su se ili se bave ljudi koji su tokom svog školovanja usvojili osnovne pojmove i saznanja o ljudskoj prirodi,psihi,mehanizmima odbrane,pa i sama psihijatrija se oslanja na filozofske postulate,antropološke i sl
ovde se radi,da neko ko je kozmetičar,i sl. „želi“da bude terapeut,završi kurs i bavise se psihoterapijom…zaista ne ide..nema potrebe objašnjavati zašto
Naravno da je interdicsiplinarno i da nije problem u socijalnim radnicima i filozofima koji polože razliku u nekim ispitima (što je smisao propedeutike) već u pravnicima, ekonomistima, mašincima i drugima koji nemaju nikakve veze sa pomagačkim strukama a primaju se na edukacije i završavaju ih i nakon toga rade kao psihoterapeuti. Potreba da se u potpunosti negira primarno obrazovanje je i dovelo do ove nepotrebne polarizacije i sukoba. Bar je korisno to što se sad ljudi interesuju koju školu je terapeut završio, a to ranije nije bio slučaj.
Lepo ste veoma objasnili.
Hvala!
Bravo. Argumentovano i neostrašćeno
Prelep tekst. Primetan je kontrast izmedju onih primitivnih (“kostolomac”, “kursadžija”, “sertifikovana krava”) i dostojanstvenih i kulturnih tekstova i nastupa druge strane. Ona bizarnost dr Daga Kolarevića, prof. de Tamare Djordjevic i ostalih (ima ih 10ak) je jeziva. Oni misle da je taj bizarni humor (bizarno je prava reč, pogledajte Instagram profil psiho ludens) odraz njihove superiorne inteligencije ili neke umetničke forme. Tužno
Bravo, sjajno rečeno. Takođe, ja sam master pedagog i sistemski porodični psihoterapeut i apsolutno se slažem sa svim.
Odličan tekst! Svaka čast! Lepo objašnjeno. Slažem se.
Profesorka Milivojević – uvek pravo u centar, argumentovano, stručno i sveobuhvatno.
Mozda najvaznije u ovom tekstu je da nije poenta samo u dijagnostici jer nisu svi klijenti neko ko ima problem iz domena patologije. Psihoterapija se zapravo ne bavi patologijom. Takvi klijenti se upucuju dalje-psihijatru. Psihoterapija je proces dvoje ljudi. Taj proces se ne moze voditi bez širine koja prevazilazi psihijatra i psihologa. Ako bismo postavili stvari tako da je sve u dijagnostici, onda bi ljudi sebe dozivljavali kao pacijente, javljali bi se samo oni kojima je potrebno psiholosko/psihijatrijsko lecenje. Tada psihoterapija kao profesija gubi poentu. Onda to nije nista drugo nego obicna psihijatrijska dijagnostika, opservacija i terapija. Onda je psihoterapija obesmislena. I time se vracamo u daleko prošlost kada nije ni postojala. Paradoksalno nazadovali bismo, a ne napredovali u korist ljudi.