Više mesa, molim

Negde u Zapadnoj Srbiji, na pola puta između Valjeva i Užica. Kredita oko pola miliona. Ima ili može da dobije sve standarde. Iso, Haccp, Gost, Halal. Nepomenuti neka se ne ljute. Klanicu obilazili ministri, državni sekretari, bankari, fondovci (Fond za razvoj RS – primedba D. V.). Nisu imali reči da nahvale i požele da se postojećim 20 priključi još najmanje 30 radnika. I da počne u punom kapacitetu otkup, klanje, prerada i distribucija svežeg mesa i trajnih i polutrajnih proizvoda. Ako nešto zatreba, samo se javi. Obećaše i odoše. Avaj, kad je trebalo krenuti, ponestalo para. Za plate, druge rashode, otplatu kamata i dospelih glavnica na investicione kredite. I prevashodno da se kupi sirovina i „zavrti“. Posle će imati za sve. Biznis plan više nego profitabilan. Banka kreditor, neće da da još za obrt (iako ima hipoteku na celom objektu, veću nekoliko puta od kredita), nego preti blokadom na dospele obaveze. Vlasnik se razleteo na sve strane. Zove druge banke da refinansiraju, prijatelje, ministre i državne sekretare. Ili ne mogu, ili su nedostupni. A vreme prolazi. Dođe i do blokade banke za dospele obaveze. Uskoro će blokirati za ceo kredit. Zašto niko u državi ne vidi da je šteta da za male pare stoji i ne radi savremeni objekat. Kakva briga za stočarstvo kad se „zicer“ upropašćuje. Sve spremno, samo da se da „gol“. Ono još jedan autogol. Na mikro nivou. Osim ako nije unapred „tipovano“. Da neko kupi za „male“ pare.

Zašto se onda čudimo stanju poljoprivrede. U Srbiji se 2016. godine očekuje proizvodnja do 440, prema 650.000 tona svih vrsta mesa od pre dve i po decenije. Ili po stanovniku 38 sada, prema 67 kilograma svih vrsta mesa tada. U strukturi izvoza poljoprivrede meso učestvuje samo sa „poraznih“ 2,7 odsto. Goveda je 1989. godine bilo oko 2, 1997 1,7 miliona, 2014. 920 i 2015. godine 915.000. Svinja: 1989 – 4,4; 1997 – 4,2; 2014 – 3,2 i 2015. godine 3,3 miliona. Ovaca: 1989 – 2,6; 1997 – 2,1; 2014 – 1,7 i 2015. godine 1,8 miliona. Devedesetih godina je nekadašnja Jugoslavija imala kvotu i izvozila 50 hiljada tona „bejbi bifa“. Najkvalitetnijeg i najskupljeg junećeg mesa. Kroz kooperaciju sa hiljadama poljoprivrednih gazdinstava. Od ukupne kvote, Srbija je učestvovala sa 30 hiljada tona, ili sa 60 posto. Sada nam je kvota oko devet hiljada tona, a iz godine u godinu izvozimo manje od 10 posto. Ili 50 puta manje u odnosu na nekadašnja vremena.

I tako, nastavlja se filozofija noja (guranje glave u pesak). Hvalimo se izvozom agrara od 2,8 i suficitom od 1,3 milijarde dolara. Kada nam godišnje 30.000 mladih ne bi odlazilo u svet i kada bi broj novorođenih i umrlih bio približan (sada je godišnji minus oko 40.000 stanovnika), ne bismo mogli da ishranimo ni sami sebe. Uostalom, i Svetska organizacija za hranu FAO predviđa da će Srbija, ukoliko nastavi ekstenzivnu proizvodnju, od izvoznika ubrzo postati uvoznik hrane.

Šta činiti, pitanje je sad. Neki učeni ljudi tvrde da treba naći partnera za izgradnju još pet velikih klanica za ukupnu proizvodnju od pet miliona svinja godišnje. Za porast izvoza goveđeg mesa (na osnovu ogromnog potencijala od preko 1,4 miliona hektara pašnjaka i livada, uključujući i korišćenje izvoznih kvota za „bejbi bif“) potrebne su nove klanice, kapaciteta 200.000 komada junadi. I tako redom. Ovce, živina i pčele. Realizacijom ovih projekata vratili bi se na obim proizvodnje kao pre 27 godina (1989). Sa sadašnjih 440, na nekadašnjih 640.000 tona. Novostvorena vrednost ovog mesa bi iznosila oko 3,5 milijardi evra. Ako bi ovu strategiju ostvarili u narednih pet-šest godina, gde bi nam bio kraj. Umesto rizika da ni za sebe nemamo dovoljno, drastično bi povećali BDP i izvoz.

Nažalost, za sada su planovi samo puste želje. Ako nam pred očima „propada“ jedna gotova klanica, spremna za proizvodnju i izvoz (ona sa početka naše današnje priče), kako ćemo se vratiti na 1989. Jedino ako iza propadanja „malih“ (klanica, farmi i seljaka) ne stoji neka „velika tajna“. Da se oslobodi prostor za „velike“ (strance i naše). Da uvozimo brazilsko i argentinsko meso. I ono iz Evropske unije, pred istekom roka trajanja. Dođe po damping cenama, prođe kroz „papire i radne naloge“, pa nastanu „domaći specijaliteti“. Svetsko a naše. Ako je, ne daj Bože, ovo u pitanju, tek treba očekivati najezdu „propadanja“ domaćih manjih klanica.