Vučić vodi diplomatiju Tadića

Ustav je, kako se hvale i diče iz DSS, „zacementirao Kosovo u sastavu Srbije“. Kada je predsednik SANU Vladimir Kostić pre tačno godinu dana istupio sa „jeretičkom“ idejom pa ostao živ, zdrav i na svom položaju, čaršija je odmah znala sve: „Vučić mu je rekao da to izjavi jer on to još ne sme da kaže a neko mora da pusti probni balon.“ Pokazalo se da sva ova malograđanska nagvaždanja nisu tačna te da i čaršijsko-kafanski umovi umeju da pogreše. Ništa se nije dogodilo, bila je to bura u čaši vode i tu smo gde smo. Vučić nastavlja da vodi spoljnu politiku Tadića, malo Istok, malo Zapad, cik-cak… Ponadali smo se da on ima odlučnosti da problem reši onako kako se on jedino može rešiti bez rata. Međutim, izgleda da ni on nema snage i odlučnosti. To ga vodi ka gubitku vlasti onako kako je pao Tadić ali sledeća dobitna kombinacija može biti samo ultradesničarska (fašistička) koalicija čiju bi okosnicu činili SRS, DSS i Dveri.

Neke su katastrofalne greške učinjene i sada ih je teško ispraviti. Najpre Ustav u kojem je zacementirano nepriznavanje Kosova, preambula postaje za nas tabla sa deset božjih zapovesti, svetinja nad svetinjama. Vlada koja bi priznala Kosovo na bilo koji način, čak i ako to ne bi bilo eksplicitno priznanje, pogazila bi najviši pravni akt. Svrgavanje takve vlade postalo bi legalno dejstvovanje protiv kršilaca Ustava. Sada treba pitati Tadića, Jovanovića, Dinkića i ostale zašto su se složili sa Koštunicom i pristali na Ustav kome je cilj bio da zamrzne postojeće stanje dok ratoborci osvoje vlast i ponovo nas uvedu u krvoproliće?

Ipak, postoji način da se ovo prevaziđe ali za to treba velike političke volje i odvažnosti. Ustav je donet suprotno osnovnom pravnom načelu da se o nekoj teritoriji ne sme odlučivati bez volje predstavnika/stanovnika te oblasti. Na dvodnevnom referendumu o Ustavu na biračkim spiskovima nije bilo kosovskih Albanaca osim onih koji su nastanjeni u opštinama na severu Kosova. Ovo je pravdano time da se referendum tehnički ne može sprovesti na čitavom Kosovu. Stvarni razlog bio je da se smanjenjem biračkog tela lakše namakne potrebna izlaznost. Na dvodnevnom referendumu jedva je dobijena natpolovična većina, a da je celo Kosovo bilo u biračkom telu, on ne bi mogao biti izglasan. Moglo bi da se konstatuje kako Ustav ne važi jer nije donet na valjan način. To bi onda značilo da svi zakoni koji su doneti u prethodnih deset godina moraju biti stavljeni van snage i iznova doneti.

U Srbiji se već godinama ukrštaju dva interesa, dve agenture (nazovimo pojavu najbrutalnije, bez ulepšavanja). Prvi interes i prva agentura jesu zagovornici Zapada odn. bespogovornog priključenja EU i NATO. To je niz nevladinih organizacija, stranaka, pojedinaca koji lobiraju pa i nekih listova. Međutim, položaj ove struje je nezavidan, oni su potisnuti i marginalizovani jer ih šira javnost odbacuje. Jasni su uzroci tome: pamti se (i neprestano nam se osvežava pamćenje) bombardovanje 1999. godine, jasno je da su SAD pokrovitelji osamostaljivanja Kosova a ovdašnja javnost ne uviđa i ne želi da prihvati da je problem nastao 1912. godine sa gaženjem prava Albanaca na samoopredeljenje i nasilnim anektiranjem Srbiji.

Druga struja koja se pojavila poslednjih sedam-osam godina je u silovitom uzletu i njoj vetar duva u leđa. Sve im ide naruku. To su promoskovski agenti oličeni takođe u nizu nevladinih organizacija, stranaka, pojedinaca, najčitanijih tabloida i najgledanijih televizija. Suprotno prvoj struji – oni su široko popularisani i popularni. Može se reći da je prozapadna struja sabijena u mišju rupu a druga da je najšire prepoznata u javnosti kao patriotska i državotvorna. Obe lobističke agenture izdašno primaju novac za ono što rade. Možda moskovska čak i više.

Rascep u društvu koji je stvoren oportunizmom političara koji nisu bili kadri da kažu punu istinu (pa bi valjda ljudi to prihvatili?) idealan je za fabrikovanje krizne situacije i pod vladom koja je neodlučna i podeljena iznutra (takođe na dve pomenute struje – agenture) a prinuđena da donosi brze odluke, bez pripreme javnosti, može da nas odvede u „sirijski scenario“. Toga se treba bojati! To znači unutrašnji (građanski rat) na lažnoj podeli hoćemo li Zapad (SAD i EU) ili Istok (Rusiju). Podela je lažna jer Srbija treba da prizna Kosovo ne zbog toga što je neko spolja uslovljava niti zato što je to svršeni čin pa se protiv toga ništa ne može – već iz duboko moralnih razloga: 1912. godine izvršeno je nasilje, učinjena je velika greška i sada je došao čas za naplatu starih računa. Pitanje je samo da li svi mi treba da posmatramo spokojno kao marva pred klanje kako nam zlikovci nameštaju kulise za međusobni rat zbog interesa bilo kojih stranih sila? Dakle, bilo kojih, ne treba praviti razliku.

Autor je književnik i istoričar