Otvoreno pismo majke sa Kosova predsedniku

Ja sam Aleksandra Marković živim nadomak Gračanice u malom selu Novi Badovac. Tokom 1998 i 1999 godine kada se nad našom zemljom vršila NATO agresija moja porodica i ja smo napustili tadašnji Glogovac a sada Drenas. Tokom deset godina života provela sam u Republici Srbiji u kolektivnim centrima od mesta Kosovo Polje,Kisnice,do Žitnog Potoka, Donjeg Crnatova Leskovca.Majka sam tri sina dvojicu školujem dečkići su petog i trećeg razreda osnovne škole dok je najmlađi dete starosti dve godine.

Verni sam pratilac Vašeg rada ,postujem ga i cenim i smatram da ste najbolji izbor za našu Zemlju.Jer ste od zemlje koja bila na rubu propasti na pragu uništenja napravili malu zemlju punu investitota,mostova,puteva života.Vidim da ste svaki okrug obišli da ste u svakom mestu doveli određene investitore i otvorili fabrike i oživeli Srpski rod.

Žao mi je što ovde nemate potpuno odrešene ruke zbog aktuelna dešavanja da i ovde slobodno dođu Kinezi otvore pogon,ili da dođe bilo koj drugi inestitor i otvaranjem fabrike da i mi počnemo raditi i opstajeti.

Borimo se to da..Ali kako? Kako živimo kako radimo opstajemo? To su pitanja za koje ni sama nemam odgovora. Kako doći do posla? Znam da je na snazi zakon o zabrani zapošljavanja. Ali s druge strane opet tu i tamo vidi se zapošljavanje na bazi rodbine prijatelja gde ja kao povratnik opet nemam nade nemam pristupa. Moj suprug je čak ostavljao decu i mene same i odlazio u Beogradu da radi i to nemogu opet dozvoliti. Mnogo toga otežava život osim što nema slobode kako opet sami ostati bez oca muža bez te sigurnosti? Osim što nema posla nema ni načina za naš opstanak. Bar ga ja nevidim.

Ja sam kao verni pratilac Vašeg rada bila Gošća u Mesnom odboru na Novom Beogradu u Starom Merkatoru i sa svim građanima dočekala Gospodina Putina, isto tako bila sam i 19-og aprila pružila podršku. Pokušavala sam i dolazila do Generalnog Sekretarijata na Andrićevom Vencu januara meseca,pisala nekolicina dopisa, putem imaila,pisme pa čaki na instegram profilu „Budućnost Srbije“ i upornost za Vašim vremenom za razgovorom s Vama navela me na ovaj korak. Na ovaj način da doprem do Vas. Da vidite kako je činjenično stanje na terenu običnih građana, koji se vratili žive bez posla.

Ja Vas ne molim da mi poklonite ništa osim malog vremena i udostojite odgovora kao i časti da popričam s Vama Gospodine Predsedniče…

S poštoanjem Veoma Zahvalna Aleksandra Marković