Predsednik Srbije odlučio je da ukine zakon kojim su penzije privremeno umanjene, što je u redovima najstarijih izazvalo pozitivnu pometnju iako senku u dobre namere i veliku ljubav prema njima bacaju hronologija i računica koje su prethodile.
Prvo je to MMF preporučio srpskim vlastima, navodno jer su finansije zemlje sada to dozvoljavale, ali možda pre zbog činjenice da su i sami bili svesni koliko je takav potez bio nesaglasan sa domaćim ali i međunarodnim zakonima. Međutim, predsednik je zbog takve izjave predstavnika međunarodnih kreditora bio ozbiljno uvređen. Objasnio je da MMF ne može da voli srpske penzionere više od njega i da u državnoj kasi ipak nema dovoljno para da bi se ljudima vratilo ono što su zaradili. Da bi sve učinio dopadljivim široj masi, naglasio je da bi to značilo smanjenje najnižih penzija.
To je požurila da potvrdi i premijerka.
Oboje su, međutim, prećutali činjenicu da je MMF svoju preporuku dao na osnovu računice prema kojoj bi penzioneri mogli da potegnu do suda u Strazburu, koji bi cenio pravne argumente, za razliku od našeg Ustavnog suda koji se rukovodio ekonomskim. A to bi državu moglo da košta i do 200 miliona evra po svakoj godini neosnovano umanjenih primanja.
Ta matematika je i kod predsednika, a pridružila mu se opet i premijerka, naprasno probudila ljubav prema najstarijim građanima koja se čak proširila i na one sa najnižim penzijama. Po sistemu „nek ide život“, i oni će „dobiti“ povećanje, koje im, inače, po zakonu na koji se vraćamo, sleduje i to dva puta godišnje.
Istina je da ni najpreciznijim ekonomistima još uvek nije jasno na koji će se način, za koliko i kada povećati penzije, da li će oštećenima biti vraćen oduzeti iznos i kroz koliko rata, da li će se ukidanjem zakona o privremenom umanjenju vratiti stara pravila. Iako je predsednik tako samouvereno, izbegavajući termin „vraćanje“, objasnio „povećanje“, u procentima, apsolutnim iznosima i sa sve primerima, malo je kome jasno šta će se naći na čeku i da li će to na kraju biti kao da umanjenja nije ni bilo.
Čekajući da se ta odluka predsednika, za koju, uzgred, nije nadležan, realizuje u novembru, decembru ove ili januaru naredne godine, mora se priznati da je vest o tome došla zaista u pravom trenutku – kada je imenovan novi ministar finansija. NJemu će taj naloženi potez baš lepo da „legne“ i pomogne da se zaborave sve afere koje su ga na to mesto preporučile.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
