Baba o uštipcima, a Protić o…

Onomad je, sredinom novembra 2001, Jedinica za specijalne operacije, poznata kao „crvene beretke“, u punoj ratnoj opremi i oklopnim vozilima blokirala autoput kod Beograda i još nekoliko ključnih saobraćajnica. NJihova pobuna sa ultimativnim zahtevima Vladi Zorana Đinđića trajala je nekoliko dana. Okončana je premijerovim odlaskom njima na noge, u njihovu centralu u Kuli i ustupcima u pogledu čelnih ljudi u Resoru državne bezbednosti. Jedinica za specijalne operacije, pokazalo se, bila je moćnija i od Vlade i od njenog predsednika. Godinu i po dana docnije Zoran Đinđić je ubijen u atentatu čiji su direktni izvršioci bili komandanti upravo te jedinice koja je formalno bila neposredno potčinjena Vladi Srbije. Mi, stariji, dobro pamtimo.

Danas, začudo, i policija, i žandarmerija i bezbednosne službe, bespogovorno slušaju aktuelnog predsednika. Povinuju se njegovim naredbama, prihvataju njegove odluke, mirno reaguju na smene, penzionisanja, degradiranja. Klanjaju mu se do zemlje. U najboljem slučaju, izlaz traže u invalidnini ili zaklon u anonimnosti. Niko da se pobuni, niko da protestuje, niko da blokira. Svi junaci nikom ponikoše. Apsolutna poslušnost. Apsolutan muk. Apsolutna disciplina. Rezignacija i odustajanje kod malobrojnih. Otpor ravan nuli.

Zašto?

Zašto je protiv Đinđića bila mogućna pobuna pod oružjem, a sad je nezamisliva? Zašto je Zoran Đinđić bio slab premijer, a dotični je jak predsednik? Zašto Đinđić nije imao vlast nad podređenima, a dotični je ima i nad onima koji mu nisu podređeni? Onda su se drznuli na ultimatum i pretnju. Sad ni da zucnu.

Zašto?

Može ovo i drugim rečima. Ko je taj što u Srbiji presuđuje ko će imati vlast, a ko neće? Ko je taj vrhovni autoritet od čije volje zavisi realna vlast? Da li su političari, nosioci javnih funkcija, svakojaki funkcioneri po širini i dubini, puki sprovodioci tuđih zapovesti? Onih iz najtamnije pomrčine? Ili se, možda, radi o ortakluku jednih i drugih? Kriminalnom savezništvu? Svojevrsnom kartelu?

„Duboka država“, anglosaksonskim eufemizmom kazano. To li je?

Moglo bi se dogoditi da protivnici režima pobede na izborima, čak i da formiraju svoju administraciju, a da stvarna vlast bude i dalje u rukama nekog drugog. Nekog sablasnog. Nekog iz najdublje tmine. Nekog iza scene. Iskustvo opominje. Damari prošlosti. Turobna sećanja naviru. I turobna i otrežnjujuća… Ili ćeš biti njihov pion ili će te zbrisati. Jasno kao dan.

Pišem ovo upozorenja radi. Oni koji ne znaju, naivni su. Oni što znaju, ćute kao zaliveni.

Čovek je, ponavljam stoti put, lako kvarljiv materijal. Poklekne i padne začas. Namah. U trenu. Biva prevaren, preveden žedan preko vode, obmanut. I dok se okrenuo, dok dlanom o dlan, u tuđem je vlasništvu. Sapet, vezan, u obavezi. Dužan.
Pitaj Koštunicu, poštovani čitaoče. Kad bi hteo da bude iskren, priznao bi ti. Priznao bi svima nama. U čijem je gvozdenom zagrljaju bio. Ko mu je za vrat disao, lagao ga, podilazio mu i držao ga na kratkom lancu. Jamačno bi ti priznao. Ali, nažalost, nikad on neće progovoriti. Odveć je opasno. A ima i repova…

Ovde su političari, čast izuzecima, ili eksponenti, ili uhode, ili glasnogovornici silnika iz mraka. Najvećma su kolaboracionisti. Saputnici i saradniici. Nekad iz moranja, nekad iz pohlepe. U krajnjoj instanci, svejedno je. Svoji nisu.

Ojačani spolja, sa snažnom potporom i vođstvom, pomamili su se, pomahnitali, razularili. Sve im se može.

A njima niko u kraj da stane. Nepobedivi su i nepromenjivi. Bar su dosad bili. Zimzeleni, njihovim jezikom. Oni određuju koordinate, zabranjuju istine i nedozvoljene teme. NJihova je poruka ova:

„Evo vam ograđen prostor s peskom, pa se igrajte do mile volje. Kao deca u parku. Van tog prostora, naš je zabran. Naša teritorija. Naša nadležnost. Ko prekorači…“

Proći će kao Zoran Đinđić, dodajem.

Politika je, po njima, previše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena nekontrolisanim ljudima i slobodnom opredeljenju građanstva. Demokratija, to je igrokaz za narodne mase i preambiciozne junoše. Buržujska predrasuda. Zgodna kulisa.

Zapadnjačka podmetačina. Vlast, dočim, ne sme biti data bilo kom. Samo odabranom. I odabranim. Proverenim i prepariranim. Takvom, to jest takvima, biće izgrađen kult ličnosti, pružiće mu (im) se privid vlastdržavništva, ispunjavaće mu se želje i prohtevi. Dogod sledi unapred iscrtanu liniju. Crvenu.

U Srbiji, tajni dosijei o građanima, mrtvim i živim, nikad nisu objavljeni. Nikad obelodanjeni. Nikad ne videsmo spisak doušnika, nikad ne saznasmo kakvim podacima, i o kome, oni raspolažu. Koga drže u šaci, koga prate i prisluškuju, kakvu ko ima karakteristiku. Ko je viđen kao strani plaćenik, ko kao unutrašnji neprijatelj. Ko je, po njihovom sudu, vjera, a ko nevjera. Ko je lojalan i lojalist, a ko je subverzivan i sumnjiv.

Traju, u kontinuitetu, punih osam decenija. Iz generacije u generaciju. Sa istovetnim mentalitetom, pogledom na svet i načinom rada. Za njih su ljudi potrošna roba. Tuđi svakako. Ponekad i njihovi. Jedino je večna njihova firma.

S tom se alom od hiljadu pipaka treba uhvatiti u koštac ukoliko se ikad formalna vlast u Srbiji promeni i „drugi postane sudija“. Nemojmo se zavaravati. Oni će biti na suprotnoj strani. Isprva, vukovi u jagnjećoj koži. Potom će se osiliti i pokazati svoje pravo lice. I svoju pravu ćud.

„Ne veruj Danajcima, ni darove kad nose“, pevao je neumrli Homer pre bezmalo tri milenijuma.

Pogotovu im se tad ne sme verovati. Pogotovu ne tad. Otrovni su to darovi. I otrovni i pogibeljni.

„Ma, pusti Protića. Postade paranoik pod stare dane. Priviđaju mu se nekakve utvare iz nekakve pomrčine. Jadnik. Načisto se pogubio…“

Već čujem komentare sa svih strana. Neka. Možda su u pravu.

No, šta ćemo ako nisu? Šta ćemo ako ovo nije moja paranoja, moje uobraženje, moja fiks-ideja? Šta ćemo ako se u ovom i zrnce istine krije?

Šta ćemo tad?

Reče li neko KGB ili mi se učini?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.