Da li nam treba srpski Martin Luter?

Protestantizam se, posle Lutera, razvijao u mnogim pravcima od luteranstva i kalvinizma do radikalnih sekti anabaptista, manonita i amiša.

Martina Lutera nikako ne treba mešati sa Martin Luter Kingom Džuniorom, američkim baptističkim sveštenikom i legendarnim borcem za crnačka prava ubijenim u atentatu aprila 1968. u gradu Memfis, država Tenesi.

Luterova namera nije bila da stvara novu veru i novu crkvu. Naprotiv. Hteo je da se katoličanstvo reformiše, očisti od poroka, ukinu tzv. „indulgencije“, to jest tapije o oprostu greha izdavane za novčanu naknadu u odnosu na težinu moralnog prekršaja. Bogati su tako mogli da se spremaju za put u purgatorijum oprani od ovozemaljskih zala i svojih nečasnih rabota.

Ne liči li ti ovo, poštovani čitaoče, na svetosavsko ordenje što Srpska pravoslavna crkva deli šakom i kapom onima što su joj činili materijalne i svake druge usluge ne obazirući se na odanost hrišćanstvu tih svojih darodavaca sumnjivih karaktera? Bezbožnicima i ateistima? Ili mi se samo učinilo, pa nepravedno okrivljujem nedužne?

Srpska je crkva, nažalost i na sramotu, ogrezla u profanosti, zgrtanju para, luksuzu i razvratu. Naročito je obolela u svom vrhu među velikodostojnicima i arhijerejima.

S nekoliko vrednih i poštovanih izuzezetaka. Crkva nam se pretvorila u profitabilno preduzeće, u privatnu kompaniju koja se bavi svakojakim legalnim (verovatno i ilegalnim) poslovima. Mnogi episkopi uživaju u svili i kadifi, i još ponečem, voze ih skupe limuzine i čuvaju plaćeni telohranitelji. Javna je tajna da nemali broj među njima, uprkos zavetu celibata, ima naložnice i naložnike. Neiskrenost je zacarila Srpskom pravoslavnom crkvom. Svi znaju, ali ćute.

U političkoj sferi, crkva nam se izmetnula u organizaciju za podršku vladajućem režimu i njegovom prvom čoveku.

Umesto molitve i osame, većina klira izabrala je hvalospeve u slavu vladajuće partije i aktuelnog predsednika Srbije. Okrenuli su se protiv studentskog i građanskog bunta, bulazne o „obojenoj revoluciji“, ljube skute onom nekrstu što u Kremlju stoluje. Da ne nose mantije i mitre, niko ih kao hrišćanske pastire ne bi prepoznao. To što nose krst oko vrata i puštaju sede brade ne čini ih Božijim ljudima. Idu okolo i brukaju najstariju instituciju ovog naroda. Najstariju i najsvetiju. I ne osvrću se.

U njima nema ni zrna one hrišćanske skromnosti, ni podvižništva što bi trebalo da krasi istinske monahe. Nema ni verske introspekcije, pokajanja i ispaštanja. Hrist u njima nikad nije zaživeo. Oni glume i veru i liturgiju. Otaljavaju ono što se mora. Jer, za njih je upravo to moralno: ono što se mora. Van očiju javnosti prepuštaju se raznoraznim uživanjima. U javnosti se klanjaju vlastodržcima. Autokratama i krvopijama. I ovdašnjim i belosvetskim. Imponuje im ruski Kiril. On je onomad na levom zglavku nosio ručni časovnik francuske marke „Brege“ od dvadeset pet hiljada evra. To je pravi primer koji treba slediti, nema šta.

Hoće li se pojaviti neko, poput Martina Lutera pre pola milenijuma, da se odvaži i rekne istinu o stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi? Neko iznutra. Neko od njih. Neko ko će se suprotstaviti pogubnom pravcu kojim je pošla naša crkva. Neko ko će, po imenu, monaškom ili svetovnom, prozvati one što kaljaju osam stoleća trajnu stolicu srpskog verskog poglavara, Onog što je zaseo na stolicu Svetog Save, kod kog nema ni slova „h“ od hrišćanina, ni slova „p“ od pravoslavlja. Hoće li bar neko ispisati srpskih „95 teza“ i zakucati ih na dveri Sabornog hrama u Beogradu ili na kapiju zdanja srpske patrijaršije preko puta?

Hoće li iko ovom narodu kazati istinsku reč o tome ko smo, odakle dolazimo i kud smo krenuli? Istinsku reč o Hristu, njegovoj poruci i njegovom zavetu? Hoće li iko prstom uperiti u one, i u onog, što je srpsku veru u svoju oprečnost izvitoperio, što nas vodi naopakim putem i krije se iza obrazine lažnog proroka. I o tome u Svetom pismu postoji upozorenje. Samo ga treba pročitati, usvojiti i razglasiti srpskom puku.

Dosad čusmo jedino individualne iskorake iz mulja u koji nam je crkva potonula. Usamljene vapaje u besmislu i grehu. Ali ne čusmo grdnju i opomenu. Ne čusmo kritiku i osudu. Ne čusmo istinu koja im je svima znana.

Nama, kao i Martinu Luteru, ne treba nova vera. Paganski kult od nas prave baš ovi što na vrhu srpske crkve stoje. Nama treba povratak uzvišenom pravoslavnom hrišćanstvu, onom u koje su verovala pokolenja naših predaka. Ne treba nam revizija, treba nam reforma. Još bolje, treba nam očišćenje i pročišćenje. Iskrenost, posvećenost, dobrota koja od Hrista dolazi. Kojom nas je ON učio. I stradao zarad vere u dobro. U opraštanje neprijatelju i samospoznaju u Bogu. Opraštanje iz dubokog osećaja oboženja, ne za proklete srebrnjake. Zlatnike i banknote raznobojnog novca. Uglavnom prljavog.

Nekrsti su nam crkvu oteli, jednako kao što su nam zlotvori državu zarobili. I idu, jedni s drugima, pod ruku. Međusobno zagrljeni i povezani interesima. Materijalnim i prizemnim. Bogohulnim.

Namerno sam izabrao priču o Martinu Luteru svestan koliko će ih to iritirati. Koliko će ih živcirati i koliko će na mene besneti. Namerno. Meni to i jeste cilj. Da izazovem reakciju, da uzdrmam letargiju, da probudim uspavane. I da napadam, razobličujem i osuđujem vinovnike i lažljivce. Silnike i manipulatore. Kad nema ko drugi, eto mene. Moje malenkosti, raba Božijeg. Glavom i bradom.

Dogorelo je do nokata.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.