Deca i roditelji – ko je vjera, a ko nevjera?

Elem, moj je plan ovaj. Već sam više puta, na ovom mestu, pominjao zahtev svih zahteva. Prvi korak je ostavka predsednika Srbije. I obrazloženje je jednostavno. On, kao uzurpator sve vlasti Srbiji, odgovoran je za ukupno stanje u zemlji, uključujući i pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibiju petnaest ljudi, 1. novembra prošle godine. Odgovoran je i za sve ostale nesreće i užase što su ovaj narod pogodile otkad je on na vlasti. Odgovoran je za nerad institucija, ogromnu korupciju, opšti javašluk, huligansko nasilje… Sam je sebi takvu svemoćnu ulogu prigrabio i otud proizilazi njegova krivica. Prosto da prostije biti ne može. Direktno da direktnije biti ne može. Najzad, i istinito da istinitije biti ne može.

Inicijativa treba da potekne od ujedinjene opozicije uz njen demonstrativan izlazak iz Narodne skupštine i poziv SVIMA da im se u zahtevu za ostavku predsednika Srbije pridruže. Ovaj bi poziv prvenstveno bio upućen studentima i pobunjenim građanima, sindikatima, pokretima, udruženjima. Jednom rečju – SVIMA.

Ukoliko se dotični ne bi povinovao ovom narodnom zahtevu, usledila bi totalna blokada čitave zemlje i objava generalnog štrajka. Sve u Srbiji mora da stane kako bi se on prinudio na kapitulaciju i odustanak od vlasti. Ovo bi, i u međunarodnim krugovima, izazvalo burnu pozornost i verovatnu reakciju. Nedvosmislen poklič bi, izvesno, odjeknuo širom Evrope i sveta. Niko ga više ne bi mogao prenebregavati. I praviti se gluv i nem.

„Hoćemo njegovu bezuslovnu i neopozivu ostavku. To je naš jedini i prvenstven cilj. Oko toga smo se svi okupili. Nećemo odustati dok on ne ode. Tačka.“

Potom bi na red došao drugi korak. Tek pošto on bude odstupio i povukao se, mogla bi se imenovati privremena, neutralna, vlada sa ograničenim i preciziranim mandatom organizovanja slobodnih, ravnopravnih i demokratskih izbora, predsedničkih, parlamentarnih i lokalnih. Imena premijera i ministara, kao i delokrug nadležnosti i rok trajanja, trebalo bi objaviti unapred. Javnost bi morala na vreme biti obaveštena o svim pojedinostima, i personalnim i političkim. Ko je i za šta zadužen, to jest ko je i za šta odgovoran.

Treći korak bi podrazumevao pristanak institucija sile na ovakav rasplet sveobuhvatne krize u zemlji. Vojska, policija, obaveštajne službe, moraju se, iskreno i svesrdno, opredeliti za demokratsku Srbiju, zaštitu ljudskih sloboda i vladavinu prava, istinsko višestranačje i parlamentarnu demokratiju. Ovaj korak, iskustvo upozorava, najneizvesniji je i, jamačno, najpresudniji u funkcionalnom smislu.

Četvrti korak je, zato, najzahtevniji. I najsudbonosniji. To je korak ka budućnosti i za budućnost. Odnosi se na temeljit preobražaj Srbije, na transformaciju celokupnog političkog, pravnog i vrednosnog ustrojstva. Reč je o svojevrsnoj mirnoj revoluciji, diskontinuitetu s prethodnim sistemom. Samo ako bi to bilo ostvareno, samo u tom slučaju, prva tri koraka bi imala smisla i opravdanja. Puka smena ljudi i partija na vlasti u nepromenjenom okviru, bila bi i besmislena i uzaludna. Po staroj krilatici iz osmanskog doba: „Sjaši Kurta da uzjaši Murta“. Taj smo scenario, na našu žalost, više puta doživeli tokom nedavnih decenija.

Što je nakrivo nasađeno mora se iz korena iščupati. I nanovo saditi. Zvuči radikalno. I jeste radikalno. Ali je jedino delotvorno.

Obraćam se sad pokolenjima odraslih. Onima čija deca i unuci mesecima protestuju Srbijom uzduž i popreko. Onima što godinama ćute, prilagođavaju se i saživljavaju s postojećim. Onima što sležu ramenima, traže izgovore i robuju strahovima. A između straha i konformizma, milimetar je razdaljine. Odrasli su dozvolili, i onda kad nisu aktivno učestvovali, u ovom u čemu danas živimo i protiv čega nam se potomci bune.

Priznajmo sebi. Ophrvali su nas kompromisi, predrasude, nesigurnosti. Nismo skupili hrabrost da pogledamo istini pravo u oči i promenimo ovu zemlju iz osnova. Razmišljali smo od danas do sutra, brinuli o sopstvenom blagoutroblju, bežali od problema. Pristajali smo na nepravdu, na zloupotrebu i uzurpaciju vlasti. Nismo verovali u demokratiju, pre svega stoga što ona znači ličnu odluku i ličnu odgovornost. Lakše nam je da vlast prepustimo drugom, pa kako taj reši tako će nam biti. A mi ćemo se snalaziti, tražiti rupe u sistemu i kroz njih se provlačili. Koristili smo nezakonite mogućnosti, veze i vezice, oslanjati se na protekciju i potencijalnu privilegovanost. Nismo prihvatali istinu o faustovskoj prodaji duše đavolu. Hvalili smo se i šepurili stečenim imetkom, ako smo ga stekli. Ako nismo, stideli smo se svoje oskudnosti i zavideli imućnima.

Svojevoljno smo, ponavljam, svu vlast predali u ruke vlastodršcu. Nije nam valjala ona kljakava i manjkava demokratija posle 5. oktobra. Zato smo je zamenili naprednjačkom despotijom. Sami smo izabrali da ne budemo punopravni građani, nego uslužni podanici. Slobode, iako limitirane, odrekli smo se olako i nehajno, trampeći je za neku stotinu evra. Mirno smo posmatrali kako tonemo u autoritarnost. U tom brlogu smo plivali i prijalo nam je. Na smrad smo se navikli.

Dok nas naši mladi nisu osvestili. Prodrmali i pokrenuli. Još oklevamo i merimo vlastiti interes na kantar. Koji će tas pretegnuti. Još puštamo studentariju i srednjoškolce da predvode narodni bunt. Mi ih bodrimo stojeći sa strane, cmizdrimo u naletima otužne patetičnosti, pametujemo u svojoj inertnosti.

Nismo se suočili s prošlošću. Zatrpali smo ono što se događalo i dogodilo, gurnuli u zaborav ili uporno pronalazili izvinjenja.

Izvinjenja, objašnjenja, negiranja… Nismo se, jasno, glasno i nedvosmisleno, odrekli Miloševićevog doba, nismo žigosali njegovu ratnu politiku i zločine u naše ime počinjene. Nismo raskrstili s titoizmom i komunističkim, autoritarnim i zaglupljujućim, nasleđem. Odbijali smo, i odbijamo, da prihvatimo realnost o Kosovu i Metohiji. Hteli bismo da neki drugi Srbi, anonimni i nepoznati, biju naše izgubljene bitke. I ginu u slavu teritorijalnog integriteta Republike Srbije, države stvorene novembra 1944. na prvom zasedanju (jednopartijskom i nedemokratskom) Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije.

Mi smo, generacijo, poverovali u blagodet autokratije. Mi smo gradili kult ličnosti aktuelnog predsednika Srbije, kamen po kamen, ciglu po ciglu, dok nam se ta građevina nije na glave obrušila. Doslovno. Čak se ni tad mi nismo pobunili. Pobunili su se studenti. Naši sinovi i kćeri što su tek stupili na životnu scenu. Oni su, u svojoj bezazlenosti, zlo prepoznali, ustali protiv njega i uskovitlali Srbiju.

A gde smo mi?

Uspravimo se, skupimo smelosti, pojavimo se na Martovske Ide u Beogradu i ponovimo onaj poklič koji smo onomad, kad smo mi bili mladi, onako gromko uzvikivali:

„Gotov je!“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.