Dokle seže korupcija u Srbiji

U izvitoperenim okolnostima ovdašnje stvarnosti, ova vest zvuči uistinu šokantno. Zapanjujuće. Neverovatno. Tužilac za organizovani kriminal odvažio se na jedan ovakav potez protivan aktuelnoj vlasti i njenim čelnicima. Dosad nečuveno. I nepoznato.

Kakav će biti epilog ovog čina pokazaće budućnost. Hoće li postupak biti doveden do pravosnažne (osuđujuće) presude na višegodišnju robiju ili će se pronaći način kako bi se cela stvar obesmislila i završila bez sudskih kazni? Priznajem, nisam preterani optimist.

No, u čitavoj situaciji pada u oči reakcija predsednika Srbije. Prosto blješti. Žestina s kojom se on obrušava na dotičnog tužioca i angažovanu policiju u ovom slučaju, navodi na razmišljanje. Razmišljanje, preispitivanje, sumnju…
Kad god neko pokazuje toliki stepen nervoze, mora da ga nešto ozbiljno uznemirava. Šta to toliko uznemirava predsednika Srbije? On, koji se svojski zalagao za borbu protiv korupcije i na tome ostvarivao izborne pobede sad odjednom s gonjenjem osumnjičenih za korupciju ima problem. I to ne mali problem. Ogroman problem. Golem. Te tužilački državni udar, te mafijaška mreža, te obojena revolucija, te odmetnuti deo pravosuđa. Sve ove bezumne kvalifikacije propraćene povišenim tonom, uvredama, pretnjama. I što je mnogo, mnogo je. Čak i za njegov mentalitet i način ophođenja.

Nešto ga veoma brine, reklo bi se. Jer takva reakcija je svojstvena zabrinutom čoveku. Zašto se predsednik Srbije boji samostalnog tužilaštva? I samostalnih tužilaca? Čime bi se mogla objasniti tolika količina uzastopne i višednevne agresivnosti?

Dakle, može lako biti da jedinog srpskog vlastodršca nešto opako tišti. I ne da mu ni mira, ni spokoja.
Da li strahuje od toga dokle bi istraga o korupciji mogla stići? Možda oseća kako mu se opasno približava? Možda zazire od neposlušnog tužioca? I neposlušne policije? Možda nazire dugačku ruku pravde Laure Koveši iza paravana? Uostalom, borba protiv korupcije je njena forca. To ju je proslavilo u Rumuniji i obezbedilo joj visoko mesto u evropskom pravosuđu.

Ponašanje odaje. Razotkriva i kazuje. Odsustvo hladnokrvnosti po pravilu je znak nesigurnosti. I zabrinutosti. A upravo tako deluje jedini vlastodržac u Srbiji. NJegov monolit počinje da puca. NJegov gvozdeni zagrljaj popušta.

Pojavljuju se naprsline u njegovom sistemu vlasti. A to je loš znak. Vidimo na primeru Prokopa. Pukotine najavljuju ruševinu. Imaju nezgodnu tendenciju širenja i produbljivanja.

Da li nam je dični predsednik u neprilici? Šta ako neko od osumnjičenih progovori? Šta ako, za blažu kaznu ili oslobođenje od odgovornosti, iznese na videlo sve što zna? Šta ako postoje tragovi (novca) koje je mogućno pratiti do kraja? Do krajnjeg korisnika? Šta ako je i on stavljao prste u teglu s pekmezom? Ili obe šake? Slatka je vlast. Slatke su i pare. Zajedno su najslađe.

Dumam po lobanji ovih avgustovskih dana. Nemam pametnijeg posla. Dokoni penzioner, šta ćeš, poštovani čitaoče.
Evo tog mog dumanja. Srbija mora da je mnogo bogata kad se toliko krade i još ima. Ej, sto petnaest miliona dolara u jednom jedinom zamahu. Jednoj, takoreći, transakcijici. Jednom transferčiću novca. Iz budžeta, preko Kineza, do njihovih džepova. Lako da lakše biti ne može. I svi srećni i zadovoljni. Da li i predsednik, pitam se?

Ma, ne? Nikako. Predsednik Srbije? Ovaj sadašnji? Ma, ne. On, nikad! On je oličenje ispravnosti i poštenja. Uverava nas u to godinama. Kune se u mater. Ne bi on, nikad. U njega da posumnjamo? Pa kome ćemo onda verovati na reč? Na zaklinjanje? I ako bi mu se našlo nešto, to bi mu bilo namešteno. Podmetnuto. Fabrikovano. To bi bio krunski dokaz obojene revolucije na delu.

Neki računčić na Mauricijusu? Devičanskim ostrvima? Nekom trećem egzotičnom ostrvcetu sa oreolom kriminalnog raja?

Besmislica. Koještarija. Najveća glupost za koju sam čuo. On? NIKAD, ponavljam treći put. To mu samo zlonamernici prišivaju. Besramni zlonamernici. Našem dičnom predsedniku. Sramota. Bruka i sramota. Kako ih nije stid? Preko njega, oni na Srbiju udaraju. Da, da, na Srbiju. Jer, on je Srbija. Ako je i uzeo, neka je. Zaslužio je. Ionako je sve njegovo. Srbija je njegovo vlasništvo. I treba da bude. Pa i njemu neki miliončić. Red je. Valja se. Toliki se nikogovići nalapaše, a da on nije. Ali, ovi neprijatelji Srbije, ovi prokleti zapadnjaci, ovi domaći izdajnici i strani plaćenici – oni sve okrenu naglavačke.

Ljudi naplatili što su dobar posao pogodili. I sad ih gone za krupciju. Hapse. Optužuju. To im je nagrada što, predvođeni predsednikom, grade ovu zemlju. A nadstrešnica? A pogibija? Za to ne pitaš?

Maler, baksuz, viša sila. Šta ćeš, dešava se. Jbg.

Ne čudi se, poštovani čitaoče. Postoje ljudi u Srbiji, naši sunarodnici, građani ove zemlje, koji ovako misle. I nije ih zanemarljiv broj. Mere se u stotinama hiljada. Nadam se da bar nisu u većini. Mada…

Na posletku, dva naravoučenija.

Prvo, kad god se vlastodršci pozivaju na odgovornost, kad god im se u izgled stavlja krivično gonjenje i proces pred sudom za kršenje zakona i zloupotrebu položaja, dobro je. Niko nije i ne sme biti iznad pravnog poretka. Pogotovu ovo vredi za nosioce vlasti. Oni su od naroda izabrani da rade u narodnom interesu i da pred narodom odgovaraju.

I drugo, svako ko je na vlasti u iskušenju je da prigrabi sebi što mu ne pripada. Prosto, takva je ljudska priroda.

Kvarljiva roba. Zato su takve rabote vlastodržaca sankcionisane krivičnim zakonodavstvom. Takvi vlastodršci ne samo što gaze pravnu normu, već i izigravaju naše poverenje. Mrtva trka šta je od ova dva gore.

„Možeš li mirno spavat’, predsjedniče?“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.